Уколико сте у могућности, волели бисмо да објавите ову нашу петицију на порталу „Човек од речи“.

С поштовањем,
проф. др Љубомир Т. Грујић, професор универзитета у пензији
———

Господин Александар ВУЧИЋ,
противуставно проглашен за председника Републике Србије
Андрићев венац број 1
11000 Београд
predsednik@predsednik.rs, predstavkegradjana@predsednik.rs

НАРОДНА СКУПШТИНА
Председник Ана БРНАБИЋ
• 1 Посланичка група АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ – Србија не сме да стане
• 2 Посланичка група НОВИ ДСС – ПОКС (НАДА)
• 3 Посланичка група ИВИЦА ДАЧИЋ – Социјалистичка партија Србије (СПС)
• 4 Посланичка група Народни покрет Србије – Ново лице Србије
• 5 Посланичка група Странка слободе и правде
• 6 Посланичка група Зелено-леви фронт – Не давимо Београд
• 7 Посланичка група СРБИЈА ЦЕНТАР – СРЦЕ
• 8 Посланичка група Демократска странка – ДС
• 9 Посланичка група МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА
• 10 Посланичка група Покрет слободних грађана (ПСГ) – Странка демократске акције Санџака (СДА Санџака) – Партија за демократско деловање (ПДД)
• 11 Посланичка група ПУПС – солидарност и правда
• 12 Посланичка група Савез војвођанских Мађара
• 13 Посланичка група Социјалдемократска партија Србије
• 14 Посланичкa групa ПОКРЕТ РАДНИКА СЛОГА – СТРУКА
• 15 Посланичка група Драган Марковић Палма – Јединствена Србија
• 16 Посланичка група Еколошки устанак
• 17 Посланичка група ЗДРАВА СРБИЈА – ПОКРЕТ СОЦИЈАЛИСТА
• 18 Посланичка група МИ СНАГА НАРОДА ПРОФ. ДР БРАНИМИР НЕСТОРОВИЋ
Трг Николе Пашића 13
11000 Београд
sekretar@parlament.rs

ДОСТАВЉА СЕ ЕПОШТОМ

ДРЖАВЉАНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ПЛЕНУМ СТУДЕНАТА БЛОКАДЕРА: СТУДЕНАТА КОЈИ ПОКУШАВАЈУ ДА БЛОКИРАЈУ, НЕ САМО РАСКРНИЦЕ И УЛИЦЕ, ВЕЋ И ПРОТИВУСТАВНУ ВЛАСТ
studentski.plenum@gmail.com

МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Ивица ДАЧИЋ, министар унутрашњих послова
Дирекција Полиције
Булевар Михајла Пупина 2а
11000 Београд
infomup@mup.gov.rs

ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Председник Јасмини ВАСОВИЋ, судија
uprava@vrh.sud.rs

ВИСОКИ САВЕТ СУДСТВА
Председник Зорана ДЕЛИБАШИЋ
sekretarijat@vss.sud.rs
УПРАВНИ СУД
Председник Радојка МАРИНКОВИЋ, судији, дипл. правнику
predsednik@up.sud.rs, kabinet@up.sud.rs, portparol@up.sud.rs

УСТАВНИ СУД
Председник Снежана Марковић, судији, дипл. правник
kabinet.predsednika@ustavni.sud.rs

РЕПУБЛИЧКА ИЗБОРНА КОМИСИЈА (РИК)
Владимир Димитријевић, дипл. правник, председник
rik@parlament.rs, izbori@parlament.rs

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод, kp@spc.rs, info@spc.rs,
Рашко-Призренска епархија у егзилу, uredniksrbinaokup@gmail.com,

Њ.К.В. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК И ПРЕТЕНДЕНТ НА КРУНУ, ПРЕСТО И ТРОН СРБИЈЕ Александар Петра КАРАЂОРЂЕВИЋ, pr@dvor.rs

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
Ректор професор др Владан ЂОКИЋ, kabinet@rect.bg.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ pravni@ius.bg.ac.rs
Декан професор др Зоран МИРКОВИЋ

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
Ректор професор др Дејан МАДИЋ, rektorat@uns.ac.rs
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ
Декан професор др Татјана БУГАРСКИ, dekanat@pf.uns.ac.rs
УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
В. д. ректора професор др Владимир РАНКОВИЋ, rektor@kg.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
Декан професор др Драган ВУЈИСИЋ dekan@jura.kg.ac.rs

УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
Ректор професор др Драган АНТИЋ, uniuni@ni.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У НИШУ
Декан професор др Небојша РАУЧЕВИЋ, uniuni@ni.ac.rs

УНИВЕРЗИТЕТ ПРИШТИНА У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
Ректор професор др Драган АНТИЋ, rektorat@pr.ac.rs

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
Декан професор др Слободанка ПЕРИЋ slobodanka.peric@pr.ac.rs

САВЕЗ СТУДЕНАТА НОВОГ САДА savezstudenatanovisad@gmail.com, sauns.office@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ХЕМИЈСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ savezstudenatahf@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ИНЖЂЕЊЕРИСКИХ ФАКУЛТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ savez.studenata.fin.kg@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ХЕМИЈСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ savezstudenatahf@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У НИШУ НАЦИОНАЛНА АСОЦИЈАЦИЈА СТУДЕНАТА ФАРМАЦИЈЕ office@napser.org
САВЕЗ СТУДЕНАТА БЕОГРАДА info@suetf.org
САВЕЗ СТУДЕНАТА БИОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА ssbif@bio.bg.ac.rs
СТУДЕНТСКА УНИЈА ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКОГ ФАКУЛТЕТА info@suetf.org
УНИЈА СТУДЕНАТА ФОНА unijastudenatafona@gmail.com
САВЕЗ СТУДЕНАТА МАШИНСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ https://www.facebook.com/savez.studenata.masinskog.fakulteta/#
„СРБИЈА НАРОДНА ДРЖАВА“
od.predaka.potomstvu@gmail.com
„УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ“
ustav.srbije@gmail.com

Народна пословица гласи:
КОГА ЈЕ МОЛИТИ НИЈЕ ГА КУДИТИ!
Ситуацији у Републици Србији данас више одговара:
КОГА ЈЕ КУДИТИ НИЈЕ ГА МОЛИТИ!

ПРВИ ДЕО: ГОСПОДИНУ АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ

Поштовани господине Александре ВУЧИЋУ, противуставно проглашени за председника Републике Србије,
На основу чланова 1-3, 5, 18, 21-27, 37, 43, 46, 55, 56, 59, 97, 109-115 и 200 јединог важећег Устава донетог 8. новембра 2006. г. подноси се следећа ПЕТИЦИЈА Вама, господине Александре ВУЧИЋУ, противуставно проглашеном за председника Републике Србије:
П Е Т И Ц И Ј А
На основу чланова 1, 51 и 56 Устава, од Вас
Т Р А Ж И М О
да јавно изложите државна документа заснована на Уставу, која су у складу с Уставом, на која се позивате кад тврдите да сте законски, што (према ставовима 2 и 3 члана 194 Устава) значи и уставно, изабрани за председника Републике Србије.
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
Били смо Вам 03.12.2025. г. поднели Петицију у којој смо Вам предложили следеће:
„да се јавно састанемо с Вама, ми, потписницима овог писма Вама, и да пред целом јавношћу: ми изложимо уставне доказе Вама да Ви нисте председник Републике Србије, да бесправно, противуставно иступате у земљи и иностранству у својству председника Републике Србије, те да сте стога узурпатор функције и положаја председника Републике, и да Вас питамо на основу којих уставних одредби доносите и извршавате, спроводите, своја противуставна дела и не извршавате уставне дужности председника Републике, а Ви, ако сматрате да можете уставним доказима то да побијете то и да учините.
Циљ предлога је да се мирнодопски, по једином важећем Уставу донетом 08.11.2006. г., у складу с Уставом и на основу Устава успостави уставна, легитимна власт у Републици Србији.“
До сада нисте одговорили, осим ако ово Ваше ћутање није Ваш одговор.
Пре неколико дана сте јавно изјавили да сте Ви законски, значи и уставно, проглашени за председника Републике Србије. Зато од Вас тражимо, на основу чланова 51 и 56 Устава, да јавно изложите државна документа заснована на Уставу, која су у складу с Уставом, на која се позивате кад тврдите да сте законски, што (према ставовима 2 и 3 члана 194 Устава) значи и уставно, изабрани за председника Републике Србије.
Ово тражимо од Вас јер:

1. Републичка изборна комисија (краће: РИК) у свом првом Решењу 02 Број 013-654/22 од 09.03.2022.г.: https://srbijanarodnadrzava.com/2022-03-16resenje-o-proglasenju-kandidata-za-predsednika-aleksandar-vucic-2/ није проверила да ли Ви, господине Александре ВУЧИЋУ, испуњавате уставни (став 1 члана 52 Устава) и законски (члан 3 Закона о избору председника Републике) услов пословне способности да би могли да будете прихваћени за кандидата за председника Републике Србије. Обманула је (слагала је) да је утврдила да испуњавате све законске, те и уставне, услове да будете кандидат за председника Републике!

2. РИК је био поднет Приговор https://srbijanarodnadrzava.com/prigovor-090322-3/ на то њено прво Решење. У Приговору су таксативно изложена, на преко 20 страница, Ваша, господине Александре ВУЧИЋУ, противуставна дела и Ваша неизвршавања уставних дужности председника Републике одређена члановима 109, 111 – 115 Устава и ставом 5 члана 200 Устава.

3. РИК је својим другим Решењем 02 Број 013-654/22 од 11.03.2022. г., објављеним на њеном ипростору: https://srbijanarodnadrzava.com/resenje-po-prigovoru-110322-2/, одбила, јавно писмено, да изврши своју законску обавезу: да провери да ли Ви испуњавате уставни и законски услов пословне способности да можете да будете прихваћени за кандидата за председника Републике. Да би то оправдала РИК је учинила и кривично дело фалсификовања Устава јер је фалсификовала следећи члан Устава:
Свако лице има правну способност.
Лице пунолетством стиче способност да самостално одлучује о својим правима и обавезама.
Пунолетство наступа са навршених 18 година.
Избор и коришћење личног имена и имена своје деце слободни су.
Члан 37 Устава
Да би доказала да свако лице има пословну способност (за председника Републике!) РИК је преписала текст члана 37 Устава тако што је у њему свуда реч правна заменила са пословна! Фалсификовала је члан 37 Устава!
Из овог кратког приказа противуставности оба Решења РИК необориво следи да Ви нисте ни законски ни уставно изабрани за председника Републике. Ви сте тада били председник Републике. Заклели сте се да ће те да браните Устав. То нисте учинили већ сте прихватили противуставна Решења РИК толико да чак јавно тврдите да сте законски изабрани за председника Републике!
Пошто су оба Решења РИК противуставна о Вашем избору, зато тражимо да Ви јавно изложите државна документа која су заснована на Уставу, која су сгласна с Уставом, на основу којих сте, како сте јавно објавили, Ви законито изабрани за председника Републике Србије.
Ваше одбијање да изложите јавно, целом народу, та документа била би Ваша потврда нашег открића да таква документа не постоје и да Ви нисте председник Републике Србије, да бесправно иступате у Републици Србији и у иностранству у својству председника Републике Србије. То онда повлачи да Ви чините кривично дело рушења уставног система Републике Србије што је кажњиво кривично дело по члану 308 Кривичног законика.
Да ли ће се процес даље одвијати као до сада: ка успостављању потпуне тираније Вашег самовлашћа и ка евентуалном отварању грађанског рата, или ће се усвојити мирнодопско решење засновано на Уставу зависи првенствено од Вас: треба да се мирно повучете, престајући да се бесправно у земљи и иностранству представљате за председника Републике Србије.

ДРУГИ ДЕО: НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
Сваки изабрани народни посланик је преузео дужности и обавезе народног посланика прописане Уставом тек пошто је јавно, писмено и усмено, положио Заклетву народног посланика. Њоме се обавезао држављанима Републике Србије да ће да поштује и спроводи у дело Устав Републике Србије. Непоштовањем Устава народни посланик поништава своју заклетву и губи право на положај и функцију народног посланика. Даљим задржавањем на положају народног посланика он то чини бесправно тј. постаје узурпатор положаја и функције народног посланика.
Заклетвом народног посланика сваки народни посланик се, под пуном моралном и материјалном одговорношћу, обавезао држављанима Републике Србије да ће да поштује и спроводи у дело Устав Републике Србије. Непоштовањем Устава народни посланик губи статус народног посланик и његово даље остајање на том положају је бесправно чиме он постаје узурпатор функције и положаја народног посланика.
Народна скупштина, која је оснивач РИК, још није поништила напред наведена противуставна решења РИК. Народна скупштина признаје и прихвата противуставно проглашеног Александра ВУЧИЋА за председника Републике Србије. Народна скупштина делује противуставно. Престаје да постоји као уставна Народна скупштина све док не поништи противуставна, напред наведена, решења РИК и док не донесе нови Закон о избору народних посланика потпуно усклађен с Уставо тако да се избор народног посланика, по члановима 2, 3 и 100 Устава, спроводи непосредним бирањем човека за народног посланика, а не посредним бирањем противуставне институције назване „Изборна листа“ јер се њоме врши посредно бирање народних посланика као заоставштина из доба свих Југославија, уместо, наглашавамо још једном, да се спроводи непосредно бирање народних посланика како захтевају чланови 2, 3 и 100 Устава.
Народна скупштина приморава држављане Републике Србије да преузму, као извор суверености наше државе по члану 2 Устава, да се организујемо и директно вршимо своју сувереност. То су покренули студенти названи „Блокадери“ зато што се боре против противуставне власти и владавине блокирањем њихових противуставних активности, а за успостављање уставних институција, власти и владавине у нашој држави.

ТРЕЋИ ДЕО: СТУДЕНТИМА И НАРОДУ
КОЈИ СЕ БОРЕ ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ УСТАВНЕ ВЛАСТИ И ВЛАДАВИНЕ
Садашње гласање за Изборну листу је посредно гласање за народне представнике: посланике и одборнике. То је само други облик посредног гласања из владавине КПЈ-КПС/СКЈ-СКС делегатског система избора народних посланика.
Чланови 2, 3 и 100 Устава јасно утврђују да је гласање непосредно што значи за човека, а не за папир звани Изборна листа.
Ниједна одредба Устава не утврђује да се гласа за Изборну листу, али чланови 2, 3 и 100 Устава утврђују да се гласа непосредно – за човека. Зато је гласање за Изборну листу противуставно. Представља „кукавичје јаје“ у избору народних посланика и одборника и треба да се прекине. То је још један битан разлог да се гласање спроводи по општинама и за народне посланике и за одборнике. Гласање за народне посланике по општинама обезбеђује да сва подручја Републике Србије имају своје посланике у Народној скупштини. Да Она заиста буде народна. То студенти и народ треба да схвате и поштују.
Број посланичких мандата општине се добија из односа броја становника општине: БСО према броју становника Србије: БСС помножен с бројем посланичких мандата: 250. Математички образац је: (БСО/БСС)250.

ПРЕДЛОГ
Предлажемо студентима, родољубивим универзитетским професорима и активном делу народа:
1. да престану са тражењем од Александра ВУЧИЋА, да он распишете изборе,
2. да наставе са својим самоорганизовањем на основу чланова 1 – 3 Устава,
3. да, у складу са чланова 1 – 3 и 100 Устава они распишу и спроведу изборе са непосредним гласањем за човека, а не за папир звани Изборна листа јер би тиме деловали противуставно, против свог мотива за ангажовање и против свог Едикта.
Цео поступак је детаљно разрађен по Уставу у документу РЕШЕЊЕ изложеном на: https://srbijanarodnadrzava.com/resenje/.

НАПОМЕНА
Угрожавање независности Републике Србије је кривично дело по члану 305 Кривичног законика.
Признавање окупације је по члану 306 тог Законика такође кажњиво кривично дело.
Угрожавање територијалне целине Републике Србије, која је по члану 8 Устава јединствена и неповредива, је кажњиво кривично дело по члану 307 истог Законика.
Лажно представљање је кривично дело по члану 329 Кривичног законика, по чијем члану 330 Самовлашће је такође кажњиво кривично дело.

ПОТПИСНИЦИ

Ми смо група грађана, држављана Републике Србије с бирачким правом, чланови активног састава Иницијалног одбора Народне иницијативе спроведене по Уставу и закону од 8. до 14. новембра 2020. г. Текстови Одлуке и Захтева бирача потписника Народне иницијативе су поднети 26.11.2020. г. Народној скупштини са свим оригиналним личним потписима потписника њеног текста, кoји је јавно доступан на: https://srbijanarodnadrzava.com/narodna-inicijativa/.

Сви потписници ове Петиције, осим потписника под бројем 3, су ову Петицију потписали телефонски. Потписник под бројем 3 је лично потписао као аутор текста.

1. АРСЕНИЈЕВИЋ Силвана, Мирослава Антића 2/7, Крагујевац, 061 676 7368, silvanaarsenijevic@gmail.com,

2. БУНДАЛО Ксенија, Струмичка 76/2, Београд-Вождовац, 060 050 0765, ksenijab555@gmail.com,

3. ГРУЈИЋ Љубомир Т., Џoна Кенедија 31/15, 11070 Београд, 066 067 408, ustav.srbije@gmail.com.

4. МАРЈАНОВИЋ Крунислава, Мајска 17, Београд-Вождовац, 061 307 4582, krunamarjanovic@gmail.com,

5. СТОЈАНОВИЋ Душан М., Korзo 9, Суботица, 064 325 0699, DusanMStojanovic@yandex.ru.

Министрима

– Просвете

– Науке

– Културе

Председнику Уставног суда

Господо,

Не знам да ли вам је по нечем ‘вамо или ‘намо познато да је неки важан Унеско још 1994. године прогласио латиницу за писмо “хрватског језика”, док је србском језику оставио ћирилицу. У складу са таквом “мудрошћу”, одређено је да ће књиге, књижице и друге мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, бити уписане као “допринос” хрватској култури. Баш тако, пошто је у Међународном информационом систему за културни и научни развој чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, речене године у светским библиотечким каталозима укинута одредница “српски језик – латиница” и од тада се све што је њоме штампано одређује као да је штампано хрватским језиком, с тим што ће се накнадно “прекњижити” и оно што је “српском латиницом” штампано и до појаве Брозовог Хрватског правописа (1892).

На “неким” странама учинило се да то није било довољно, те је, четрнаест година касније, “хрватски језик” дочекао “међународно признање”, тако што су “измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (сиц!) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознакаsrc (Serbo-Croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian-Cyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик… Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ISO 6392-2 (sic!), прихваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примјењивати од 1. рујна 2008., док се ознаке src и scc у постојећим записима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз пристанак Народне библиотеке у Београду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије.”

Хрватски “језички кумови” налазе се, дакле, Београду, у расрбљеним институцијама: у Народној библиотеци Србије (с потписом извесног њеног управника Сретена Угричића, писца и философа, који ће остати најпознатији по томе што је почетком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да “Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина”) и у Институту за стандардизацију Србије, органу без икакве везе са србским језиком и србском културом, али зато “душебрижнику” за некакве стандарде “који обезбеђују услове, спецификације, смернице или карактеристике које се могу користити”, примера ради, при изради клозетских (WC) шоља и разних брисогуза.

Претходне редове довео сам у везу са ставом 1. члана 10. Устава Републике Србије, који казује да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо” јер су ме неки језикословци уверавали да синтагма “у службеној употреби” обавезује све и свакога у Србији да пишу ћирилицом. Како сам још као мали разабрао да реч “службено” значи нешто што би могло бити у вези са државним, званичним пословима, мало сам, као језичка незналица, томе противречио, али узалуд.

Ипак, крајем 2015. године одважио сам се да од “Телекома”, предузећа у већинском државном власништву, затражим да ми рачуне телефонских услуга испоставља ћириличким писмом.

Подразумева са да је и то било узалуд јер сам десетак дана касније обавештен да “не постоји могућност да се рачуни… штампају на ћириличном писму”, те да се појам “службена употреба”, на који сам се ја позивао, не односи на њих. Све то, уз поуку да се “под службеном употребом језика и писма сматра употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења… Појам јавно овлашћење се односи на поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима”.

Разликовање јавног и службеног није само правнички изум јер и састављачи “Правописа српскога језика” признају да је “ћирилица, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављена (ни то не знају, од Новосадског договора из 1954. године, којим је броЗЛО, у улози комуноусташког окупатора, наредио једнакост ћириличког и латиничког писма – у корист латинице – ИП) маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби”, али их то подстиче и, чини се, оправдава да кажу како је “скоро једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво… из којег је настало богато српско наслеђе писано односно штампано латиницом… учинило да сигурно владање латиницом и у писању у српском језику постане наша свакодневна потреба”, чин који “не може бити штетан по српску културу”. (Ово је нешто “објашњенија” тврдња првог издања из 1993. године да је двоазбучност “образовни минимум за људе који теже свестранијем хуманистичком образовању”).

Наше правопижџије су то писале и објавиле поодавно, 2010. године, али су, по (не)прилици, дотле били довољно неписмени да не сазнају за ону “пресуду” из веце шоље по којој се све мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, уписују као “допринос” хрватској култури. (Случајно сам нагазио на некакав “Пројекат Растко” који је Горски вијенац објавио латиницом, што Хрватима оставља могућност да, у ововременим монтенегринским условима, тај спев прогласе својим културним добром а њенога творца, владику Рада – хрватским песником).

Несагласан са толиким и таквим правописним паметовањем, 20. априла 2016. године, у складу са чланом 168. Устава Републике Србије, поднео сам иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије, који казује да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”, као кључни разлог наводећи да “без србског језика и ћириличког писма нема Срба, и неће их бити”.

Узалудно, наравно, јер се Уставни суд, двадесет дана касније, прогласио ненадлежним за тако нешто.

И, шта сад?

Ако Устав Републике Србије ограничује употребу ћириличког писма на службену државну преписку, ако Уставном суду није до бављења антисрбском одредбом “да сигурно владање латиницом… не може бити штетно по српску културу”, ако је званичној Просвети, Науци и Култури у Србији неважно шта се све дешава с основама србске духовности – искрсава питање ко је ту луд?!

Стога, Господо с адресне листе, питам шта можете учинити да се србски језик и ћириличко писмо врате у темељ србске духовности, тамо где их је, примера ради, француски славист Сипријан Робер (1807-1865) препознао и потом записао да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски, језик-мајка.

Тада искључиво са ћириличким писмом!

И предлажем да наложите брисање комуно-усташких домишљања о надмоћности латиничког писма над ћириличким, коју правопижџије – заинтересованије за изглед запете или тачке него за вредности србске духовности – сматрају неприкосновеном.

Све то под условом да вам је стало до опстанка србскога рода.

Молим да ми одговорите, како бих знао чему да се надам.

С особитим поштовањем…

***Послато на Савиндан ( 27. јануара 2026), у нади да ће примаоци “завирити у текст”.

Како је “изворни” текст постао “неодговоран”, сада, 5. фебруара, даје се на 51 државну адресу, али и делу “широких народних маса” затечених на 140 сајтовских и 335 личних адреса:

Ова је порука пре десетак дана, 27. јануара, послата тројици Министара и једном Председнику, у нади да ће неко од њих, макар то било и нехотице, “завирити у текст”.

Како нас је то, својевремено, подучио владика Раде да “Надање се наше закопало / На Косово у једну гробницу”, разумљиво је што одговора није било јер шта Жива Држава Србија, утолико пре што се из ње оглашава неки тамо безвезни појединац, има да се петља у Просвету, Науку и Културу – Уставно Судовање да не помињемо.

То, с једне стране, а са друге – ми који смо, некада, на једвите јаде научили ћириличка слова, шта да радимо ако нас правопизџије (можда: правописоари) и њихови заштитници ушанчени у врху Државе Србије, убеде да смо погрешно научени и да, због тога што смо престарели а аналфабетски течајеви поодавно укинути, нема нам поновног уписа у први разред основне школе и учења онога што да ли самопроглашене, да ли наметнуте правопизџије “дарују” Живој Држави…

Преостаје нам само да се поново упитамо, макар узалудно, да ли уставна одредба о “службеној” употреби србскога ћириличког писма ишта значи, знамо ли да и неки заклети ћириличари бране такву одредбу јер, побогу, ако хрватски устав истим појмом штити латиницу – Срби су криви што своју ћирилицу не користе по хрватском рецепту.

Но, да се не бисмо бактали “братствено-јединственим” односима, позабавићемо се уставним чланом који тврди да је “свако дужан да чува… научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом”. Могло би то значити, примера ради, да смисао правописних правила није у искључивој надлежности оних који су их својим знањем (можда и незнањем, нарочито небригом за очување неког тамо наслеђа) прописали и наметнули:

– По претпоставци, исто толико, ако не и више, морали би знати Министар науке и Министар просвете -    окружени бројним заменицима, помоћницима и саветницима разних научних, просветних и других “профила(кси)” – јер ни један ни други а ни они остали не би могли на та места стићи да не знају оно чиме баратају извршиоци најразноврснијих научних, просветних и других придружених им послића;

– И опет по претпоставци, то би морало бити познато судијама Уставног суда, ако ни због чега друго а оно због тога што им је “у опису послова” и бављење уставним жалбама изјављеним “против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска… права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту”.

Што се тиче оних првих, чак и да им је правописна вештина мало фелеричнија, морало би им бити сумњиво правопизџијско наклапање – ако не оно које се односи на “наше (испрва хрватско, касније српскохрватско) писмо”, а оно на “наш језик двоазбучни”, да ли један користити пре подне а други после подне, да ли још незнавено како стићи до “једноазбучности”, да ли све то препустити “бучности”… Ако би се уза све то поставило и питање да ли издвајати новац за покриће нечега недовољно одређеног, чак и ако иза свега стоји нека институција од угледа научног, културног или националног, морао би то бити довољан разлог да се речени Министри умешају у свој посао и србско “научно, културно и историјско наслеђе” заштите од неких лакше препознатљивих утицаја, макар оних које је Србима, кроз наводни Новосадски договор из 1954. године, наметнула комуно-усташка окупација.

Они други, уставобранитељи, нису начисто да ли се бавити искључиво жалбама против “појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења” или, можда, мало и правопизџијама који, ко зна из којих разлога, још нису сазнали да је “свако дужан да чува… научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом”.

Без обзира на то да ли неименоване правопижџије бије глас најпризнатијих мајстора од писменога заната – можда учлањене и у Занатску задругу у Књаза Михаила 35, у Београду, или су њихови шегрти на неком од филолошких факултета, или су у пензији, помало и онемоћали, али под заштитом неких “високих” културних или научних институција – тек Уставни суд би их морао узети под своје, баш као што је то учинио (или ће учинити) са некаквом тужибапским и кривосудским сестринствима или братствима.

Уколико се тако нешто догоди, “родиће” се услови да се “производи” Правопис србскога језика којим се чувају темељи србске националне духовности.

Уз претпоставку, наравно, да се неће појавити нови правопизџијски следбеници броЗЛОве комуно-усташке окупационе идејности садржане у обећању датом крајем 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости” – понајмање ћирилице.

При крају својих 77 година, проживљених у Старој Херцеговини, Босни, Србији, Канади и Шпанији, доживех ”џудо невиђено” да председник Србије, злосрећни Александар Вучић, насрне на гандијевски побуњене студенте и народ Србије ђаволским топом, бетонским коцкама, мачугама у рукама његових батинаша. Да и даље останем при здравој памети помажу ми предавања и књиге професора, са интелектом и етиком: Мила Ломпара, Владимира Димитријевића, Дејана Мировића, Емира Кустурице, Огњена Радоњића и других и духовника Јована Пламенца. Та здрава памет говори ми да је власт у Србији фашисоидна и да је њихова партија по идеологији, устројству и методологији најсличнија Хитлеровој. Отуда се начудити не могу да ту и такву власт подржава лицемерни патријарх Порфирије и не/Свети Синод Српске православне цркве и Војска Србије, те две институције српског народа у које је тај народа вековима имао највише поверења. Срам вас било патријарху, владике и официри тобоже српски!

Драги грађани Србије и других отетих и отуђених српских земаља, читајте књиге, предавања  и чланке људски и интелектуално поштених српских мислилаца. На поклон вам две мудре и храбре беседе др Владимира Димитријевића:

https://www.youtube.com/watch?v=fBB_BLtI0J4&t=971s

Поздрављам вас дучићевским поздравом:

ВЕРУЈЕМ У БОГА, НАРОД И ОТАЏБИНУ,

Радомир Батуран

Наук да идем за децом научио сам од свог оца. Деца су му завршила школе и двоје се запослило у Сарајеву, а двоје у Крушевцу. Родитељи су остали сами у Старој Херцеговини. Пита га сестрић:

– Куд’ ћеш сад ти, ујаче?

– За ђецом. А куд би’ друго?

– Па ђе си одлучио? У Сарајево или у Крушевац?

– У Србију, у коју смо ми, Херцеговци, вазда селили.

Први пут сам поступио по очевом науку „За ђецом“ када се распадала Југославија. На Наставничком већу Крушевачке гимназије, у којој сам тада радио, разматран је допис Министарства просвете о дужности наставника у случају грађанског рата. Слушам морбидне савете у још морбиднијој атмосфери. Колегиница која је седела поред мене пита ме: „Шта да радимо, колега?“ Одговарам јој да пита своје ђаке. Наредних дана сам разговарао с мојим гимназијалцима шта они мисле о тим злослутним визијама.

Тог наука држим се и данас и у потпуно се слажем са професором Ломпаром да „неукључивањем у студентске протесте, и сејањем сумње у њихову политичку позадину, српска интелигенција потхрањује илузију да режим Александра Вучића има национални политички предзнак“. Зато, драге колеге са свих пет универзитета у Србији, немојте да флертујете ни са режимом Вучић-Брнабић-Дачић ни са својим студентима. Сваки флерт је лицемеран и предузима се због личног интереса или пожуде. Ако то радите због своје каријере или материјалне пожуде, обиће вам се о главу ако не корачате с оним који долазе! У супротном, ваши студенти ће вас презрети, ако већ нису. Зовете их, као и Вучић, у своје кабинете да разговарате са њима, уместо да сте са њима у холовима, на паркетима, на плочницима, трговима и улицама где они блокирају и протестују. Будите узор-професори као они стари, добри учитељи и професори витезови из Зете и они пред стрељачким стројевима у Шумарицама. Оне који флертују препознали су студенти одмах па их не зову да им одржите било које предавање, а професора Ломпара зову и са техничких факултета да им одржи предавање.

Седамдесет и шест ми је година и стекао сам више диплома на државним универзитетима него оба најизвеснија, актуелна председника „Напредне Србије“ и баш онолико колико и њима лојални професори, али се не држим њихових наука које последњих месеци шакачке деле побуњеним студентима: да се врате на предавања, да уче, да полажу испите, да заврше факултете … Напротив, када је и у Барселони организован Протест подршке студентима у Србији, заметнуо сам се огромним транспарентом, са натписом: „АВ: „ШТА ЋЕ ВАМ ДИПЛОМЕ? УПИШИТЕ СЕ У МОЈУ ПАРТИЈУ ПА ЋЕТЕ ДОБИТИ И ПОСАО И СТАН!““ А када сам стигао пред Тријумфалну капију, где је протест одржан, читам транспаренте у букету младих људи. Сви пунозначни и духовити. Сама од себе потече ми суза низ образ када прочитах: „ХВАЛА ВАМ ШТО НАМ ПОМАЖЕТЕ ДА СЕ ВРАТИМО КУЋИ“. Снимио сам тај транспарент и премладу и прелепу Српкињу која га је држала, написао чланчић и послао Српском културном друштву „Ћирилица“ у Београд знајући да ће то све коректно објавити на свом сајту.

А како да ми суза не залије белу, старачку браду када сам 30 година ван Отаџбине? Сваког лета враћао сам се у Србију и слушао младе, незапослене професоре, лекаре, инжењере, правнике…, бивше моје гимназијалце, пуне гнева, како се жале да се у Србији не може добити посао док се не упишеш у владајућу, Напредну странку. Зато сам и написао овакав транспарент. Њим позивам све колеге, родитеље, баке и деке у Србији да иду за студентима и ђацима – „за својом ђецом“.

Знао сам добро ту идеолошку политику запошљавања у Брозовој Југославији и Слободановој и Мириној Србији. У комунизму су већина образованих и необразованих младих људи морали приложити и обавезну биографију и подешавати је идеологији да су им „родитељи учествовали у НОБ-у“, или да су „били симпатизери НОБ-а и Револуције“, посебно ако нису били чланови Комунистичке партије. Док сам, као „ничије дете“ из Старе Херцевовине једва добио привремени посао наставника, са пола норме, моје колеге, са истог факултета и истог одсека, али „наша деца“ (читај: „првобораца“, без и са два сведока) добијали су стална запослења професора у средњим школама, на радио-телевизијама, у издавачким кућама, народним и универзитетским библиотекама, књижевним задругама, матицама а касније постајали и професори на универзитетима, „матичари“ и „академици“. Држао сам се Кантовог етичког принципа и очева наука: „учи, трпи и ћути“. Писао само књижевне текстове и тако догурао до доктора науке о књижевности и професора гимназије. На свим конкурсима за професоре виших школа и факултета био сам неподобан. Нисам више могао да ћутим. Написао сам два текста за прве бројеве „Демократије“ и преставио опозиционе кандидате за посланике на локалној телевизији. Локалне „Меде“ „Дејви“ и „Керкези“ нису ми то опростили. Пошто мени више ништа нису могле, сем да ми узму дневник, почели су да ми малтретирају децу. Нисам им то дозволио. Са целом својом породицом отишао сам у „добровољно изгнанство“ у Канаду, где сам остао 28 година. Тамо сам остварио оно што нисам могао у Србији. Примљен сам на Универзитет Торонто за научног сарадника, прво у Центру за руске и источноевропске студије, а потом у Центар Нортроп Фрај. Пошто ни тамо нисам хтео да радим ништа против својих етичких принципа: да идем у хотел ван Торонта, као српски интелектуалац, да разговарам са председником тзв. Републике Косово који је био гост Центра за руске и источноевропске студије. Истовремено, иступио сам из чланства ПЕН-а Канаде када су одбили да одржимо протестно књижевно вече у време бомбардовања Србије од стране свих 19 чланица НАТО-а. Због свега овога остао сам у звању научног сарадника све до пензије када сам опет послушао очев савет „За ђецом“ и преселио у Шпанију, где ми деца и унучад живе.

За свако своје изречено или написано јавно мишљење о некој личности проверавам своју мисао кроз четири критеријума:

1. поступци те личности;
2. дела;
3. релација између интелекта и карактера;
4. однос према онима који долазе.

Деценијама пратим поступке и дела професора Ломпара, од добијања звања доцента до редовног професора. Био је доцент на Катедри за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду када сам завршавао постдипломске студије на том факултету. Толико сам га ценио првенствено према текстовима и књигама које је писао, али и према поступцима и предавањима која је држао мојим бившим гимназијалцима, да сам потписао неку петицију, а да је нисам прочитао, када сам видео да је потписује доцент Ломпар, јер сам журио да не закасним на аутобус за Крушевац. Његов однос према својим студентима био је исти као и данас: природан, пун посвећености, разумевања и поштовања, без имало препотенције великог познаваоца књижевности, уметности и културе. Прочитао сам његове брилијантне књиге о Његошу, Милошу Црњанском, Драгиши Васићу, Николи Милошевићу…, бројне есеје и интервјуе и закључио да се ради о ерудитној личности, и то оној од најређих међу српским интелектуалцима који имају и интелект и карактер. Зато сам га замолио, када сам покренуо двојезични часопис у Торонту за књижевност и културу „Људи говоре“ 2008, да ми пошаље текст за први број овог часописа. Без уображености, затезања и сумње у часопис српске емиграције, одмах ми је послао тражени текст. Када је изашло прво издање његове књиге „Дух самопорицања“ напросто сам је гутао јер сам нашао у њој одговоре на све оно што сам искуствено проживљавао у том несрећном друштву и држави и што ме отерало у „добровољно изгнанство“ у Канаду. О овој књизи сам написао есеј на 32 странице, направио интервју са њеним аутором, издвојио одломак из те књиге о Мирославу Крлежи и објавио читав блок у свом часопису.

Управа обновљене Српске националне академије у Торонту, чији сам био члан, позвала је проф. Ломпара да учествује у Симпозијуму поводом 200 година од рођења Његоша. Своја саопштења о делима Петра Петровића Његоша поднело је 6 професора. Само је саопштење професора Ломпара остало трајно у сећању препуног амфитеатра Медицинског факултета Универзитета Торонто. „Наше новине“ из Торонта и „Вести“ из Франкфурта објавиле су врло афирмативне текстове о нашем симпозију о Његошу, под истим насловом: „Кад не може у Београду, може у Торонту“. Била је то алузија на забрану председника Вучића да се обележи 200-годишњица рођења Његоша у Србији да би учинио услугу свом колеги Милу Ђукановићу да се та годишњица обележу у Црној Гори. После овог предавања у Торонту проф. Ломпар је позван да одржи предавање на Универзитету у Бостону. После 3-4 године проф. Ломпар је поново допутовао у Торонту, заједно са директором Издавачке куће „Катена мунди“, Бранимиром Нешићем, и проф. Милошем Ковићем у мисији представљања капиталних издања овог издавача у Канади и САД-у. И овога пута проф. Ломпар је био смештен је у мојој породичној кући, као угледни члан Редакције часописа „Људи говоре“, а господа Нешић и Ковић у кући председника Клуба и генералног спонзора нашег часописа, бизнисмена Жарка Брестовца. Помогли смо „Катени мунди“ да пребаци 500 килограма књига без царине и возили екипу по Торонту и до околних градова у којима су имали презентације књига. Током боравка у нашој кући, професор Ломпар је оставио утисак врло љубазног и уљудног, драгог и духовитог госта и на мене и на моју супругу и на нашу децу. Препознао сам у њему бољег од себе и замолио да у наредном прериоду он буде главни и одговорни уредник часописа „Људи говоре“. По повратку у Београд одмах нам се јавио и врло љубазно захвалио на гостопримству. Колега Нешић се захвалио на помоћи око пребацивања књига и при доласку и при одласку и у поруци из Београда. Тада ми се пожалио господин Брестовац да му се јавио Нешић и захвалио за гостопримство, али није проф. Ковић па се секира да нечим није био задовољан у његовој кући. Нажалост, нисам га могао утешити јер се ни мени проф. Ковић никада није јавио. За разлику од њега, професор Ломпар је инсистирао да му се јавим када год долазим у Србију, што сам и чинио сваког лета и с њим проводио драгоцене сате у разговоре. Речју, господин Мило Ломпар је целовита и ерудитна личност, са етосом.

Данас се и чудим што су српски национални интелектуалци пристали да мегафонишу у бесомучној хајци коју је председник Србије, Александар Вучић, покренуо против професора Ломпара после тек само регистровања Удружења „Српски глас“, са колегом Дејаном Мировићем, и наступа проф. Ломпара у Лучанима, са интелектуалцима из „Прогласа“. За разлику од њих, ми из српског расејања, с радошћу смо поздравили регистровање овог родољубивог српског удружења и заједничком наступу интелектуалаца српске левице и деснице у овом кризном времену по народ и државу Србију. С нестрпљењем чекамо да Удружење „Српски глас“ почне да делује на политичкој сцени Србије. Спремни смо свестрано да помогнемо ово удружење.

Председник Вучић је директно, са ТВ екрана, на којима је чешће него многи спикери и ТВ репортери, у свом саркастично бруталном стилу, назвао професора Ломпара „корисним идиотом“. Сигуран сам да Александар Вучић за шта значи тај израз јер се на дневној основи дружи са „корисним идиотима“. Подсетићу оне који не знају право значење тог израза. То је титула најнижег масонског реда за оне чланове њихових ложа које убацују у све националне и верске установе и друштва да завађају и не дају да те заједнице напредују. Као противуслугу масонске ложе помажу „корисним идиотима“ да напредују у бизнису и каријери, али врло ретко прелазе у више масонске редове, јер сматрају да нису довољно интелигентни. Ни по ком основу целовита, стваралачка и ерудитска личност, каква је Мило Ломпар, не може бити „корисни идиот“. Пре ће бити да је то Александар Вучић, који пријатељује са масонима оцем и сином Сорошем, западњачким председницима: Трудом, Шолцем, Макроном и Клинтоном и за своје саветнике узима израелског „агента хаоса“ Срулика Ајнхорну, и Блера  и Шредера који су били ватрени заговорници бомбардовања Србије. Истовремен о поставља на председничка и директорска места на стотине женских и мушких милосница и милосника у Србији. Да ли то овај „корисни идиот“, са места председника Србије, прави раздор међу националним српским интелектуалцима? Да ли је скудоумна и помисао да се врсни ствараоци, попут професора Антонића, Чворовића и Ковића могу укључити у хајку против водећег тумача српске књижевности и ерудитног српског националног интелектуалца, Мила Ломпара, или је магијском телевизијском врачу, Александру Вучићу, све могуће?

Колико пратим, видим да професори Антонић и Чворовић чувају свој интегритет, не продужавају прљање, али Ковић, Теодоровић и Ћирјаковић тону у живо блато. У једној својој књизи написао сам мото: „Не да дело да мајстор остане тајан“. Толико су велики мајстори академик Теодоровић и електроинжењер Ћирјаковић да их њихова дела чине тајним, сем у бруталном блаћењу честитих људи. Титоистички одливци претопили су се у френетичне „еуропејце“. Не остављају на миру ни супругу професора Ломпара већ јој замерају што пише уџбенике за европског издавача „Клет“, без навођења и једне квалификације тих уџбеника. Писала би она и уџбенике које издаје Завод за уџбенике Србије када би јој то Министарство просвете или тај завод понудили. Не нуде јој јер је супруга, за њих неподобног, проф. Мила Ломпара.

Професора Ковића знам. Знам и његова дела, али и његове поступке. Не хтећи наудити напретку његовом, молим га да не тражи пријатеље само када му требају у напредовању у сопственој каријери, него да их чува од својих рђавих навика и призива да и даље заједничаре у усавршавању и напредовању друштва и свог народа чијом се историјом бави.

Молим све српске националне интелектуалце, свих струка и свих звања, од матичара до академика, све служитеље СПЦ, од сеоског попа до високопреосвећеног патријарха да не флертују са режимом Вучић-Брнабић-Дачић због жудње за благом и каријером, већ да иду у сусрет онима који долазе. Довољан је само један пример из историје Срба да им наведем да би се оријентисали. Вође првог српског устанка: Добрњац, Миловановић и Милоје Петровић, с благословом патријарха Леонтија, полакомили су се на турско благо у Нишу и посвађали се око плена, па су битку изгубили. Само се Стеван Синђелић, јуначког и чистог, родољубивог срца, супротставио Турцима који су јуришали према Морави и жртвовао себе и своје тобџије и највећу част заслужио у српском народу, а Добрњац, Миловановић и Петровић, са све високопреосвећеним патријархом Леонтијем, обрукали се, па морали да беже у Румунију пред расрђеним Вождом Карађорђем који се морао вратити са границе Црне Горе да би зауставио продирање Турака преко Мораве. Заједно са руским пуком и генералом победио их је у Варваринској бици и запретио лакомим вођама устанка и патријарху да ће их обесити. Спасили су лакоме душе и вратове бекством у Румунију.

Дакле, „за ђецом“, браћо, и велечасна и малочасна!

Радомир Батуран

У Барселони, о Сретењу, Господње 2025.

Многи питају, а многи код нас и не знају да се дешавају те зашто се дешавају протести у Грчкој, ево мале рекапитулације. Ми Срби у Грчкој ширимо вијест о блокадама и паду надстрешнице у Новом Саду у грчким медијима, па није згорег да учинимо исто и у обрнутом правцу. Ствар која се дешава у Грчкој и у Србији је запањујуће слична! Прочитајте у наставку:

28.02.2023. су се сударила 2 воза у кланцу Темби у Грчкој. Један путнички и један теретни. Узрок је био, прије свега, непрописно и нерегуларно обезбијеђен систем, сигнализација која није радила, проћердане огромне паре за све то годинама (свих влада до сад од момента кад су их узели од ЕУ) и на крају људски фактор запосленог на станици који није промијенио правац шина, због чега су се директно сударила ова два воза. Радник диспечер без икаквих квалификација и искуства од 50+ година запослен, као и на многим позицијама на нашем Балкану, преко неке везе и због нечије користи.

Надлежни министар (који је послије неколико дана дао оставку, па поново изабран за посланика на изборима пар мјесеци касније) је баш као и код нас, трабуњао мало прије трагедије о најбољим и најбезбједнијим системима (!).

Биланс?

57 погинулих путника, 1 нестала (значи није пронађена чак ни у траговима иако је сигурно била у возу), углавном младих и студената између 20-30 година.

Прије него што дођемо до данашњег момента, у међувремену се издешавало сљедеће: мјесто несреће забетонирано је у року од само неколико дана, обрисаn је видео теретног воза који је превозио недозвољене и запаљиве материје. Двадесетак дана послије судара и трагедије у Тембију, у саобраћајној несрећи гине један од директора грчке жељезнице, а касније још неки људи (заборавила сам тачно ко све) битни за цијели процес. Сакривање доказа, било да се односе на воз, тло на мјесту несреће или аудио поруке – снимке разговора путника у возу.
Посљедње – нестанак сина (39 година) главне тужитељке за овај случај прије скоро мјесец дана. Тужитељка потом дала оставку прије неколико дана.

И долазимо у данашње вријеме, гдје у јавност излази вјештачење које коначно показује да је 30 од 57 жртава преживјело судар возова, али су живот изгубили послије отприлике 3 минута мучења, од експлозије или гушећи се од издувних гасова ослобођених након експлозије недозвољених запаљивих материја (!!!!) које покушавају да се заташкају. У суштини, угушили су се и изгорјели.

То је главни разлог поновног буђења протеста у Грчкој који је овог пута био највећи и наjмасовнији у скоријој историји земље и десио се истовремено у 40 градова и мјеста у Грчкој, јуче, 26.01.2025. у подне, као и у многим градовима свијета, гдје се окупила грчка дијаспора.

Најтрагичнији моменат ових посљедњих информација је “цурење” телефонског позива једне од жртава полицији гдје се буквално чује како та јадна дјеца умиру запомажући да не могу да дишу . Не могу ни да замислим како је њиховим ближњима, кад смо се ми који немамо никакве везе са њима толико потресли.

Протести су покренути и организовани од стране “Удружења породица жртава Темби” које је врло одлучно и изванредно удружено у тој борби коју су “однијели” и до европских институција.

Вијест о протестима у Србији у грчким медијима се такође заташкавала из очигледних разлога. То смо протекле седмице промијенили, одржавајући скупове подршке блокадама у Атини и у Солуну, који су били добро медијски покривени, који су отишли на X мрежу и остале мреже, на грчки Реддит, као и на мејнстрим ТВ канале и портале. Дали смо све од себе да добро обавијестимо грчку јавност.

Ви подијелите ову вијест да се скине медијски мрак о грчкој трагедији у Тембију у српској јавности, јер ни наша јавност и медији нису заинтересовани за то, такође из очигледних разлога.

Надајмо се најбољем у оба случаја

Хвала свима на дијељењу и разданјивању медијског мрака са грчких протеста и трагедије у Тембију!

Ивана

Студенти покрећу питања од суштинске важности, опстанка државе и нације. Блокадама саобраћајница и појединих установа желе да позову нацију да се спасе.

Не треба се замајавати и заваравати бескрајним расправама са званичним поретком, треба се из све снаге усредсредити на главне виновнике.

А то су-следећи витални сектори друштва.

Дубока мафијашко-тајкунска држава се упиње да формалну власт претвори у апсолутно послушну слушкињу. кojу је као таоца оробила, се ушанчила у судове, поједине секторе националне економије, извесне сегменте здравствених установа и болница, интернет провајдере, центре за социјални рад, поједине медије, фирме-све до напора да стави под надзор међусобне људске односе и међу половима, чак и у породици.

Илон Маск, власник Тесле,  је поводом ситуације у Немачкој изјавио да су Немци велика нација и да треба да се врате својој хиљадугодишњој слави, а да деца нису крива за грехе својих родитеља и дедова, предака.

Срби су бројчано мали, вековима истребљивани због своје духовне величине и храбрости, од подмуклих завидљивица из гео-окружења и шире, су интригама лажно представљени као дивљаци, убице и пљачкаши, варвари које треба истребити. Претворени су у страшило балканизацијом.

Створен је паклени план да их треба дефинитивно истребити.

Управо тај подмукли план сада достиже своју опаку кулминацију. Србија убрзано нестаје, то најбоље препознају млади и просвећени умови којих на срећу још увек има у обеспомоћеној, силованој и распамећеној жртвеној Србији. Они отреситији, промућурнији, виталнији, а то су пре свега студенти, млади, интелигенција, осећају незамисливу пошаст која свакодневно гута нацију и државу, исисава виталност и животне сокове. Такорећи, најпросперитетни привредни сектор су погребна индустрија, гробља, апотеке,  тајкунска медицинска нега. Људи су се узнемирили, као немоћне људске и животињске популације у Африци када осете негде у близини тигра, или огромну змију, када инстинктивно предосете да негде у дубини утробе земље нешто подрхтава, најављујући сеизмичку катаклизму.

Дошло је време да се интриганти раскринкају и спрече.

Студентски протести су ништа друго него ли дубинска реакција инстинкта живота. Није њима узрок хаварија у Новом Саду, убиство ђака у Београду и масовна убиства помахниталих појединаца, или извесна премлаћивања, што су дела очајника који у очају пуцају у погрешну мету, јер не препознају  праве виновнике.

Уствари ове трагедије нису узрок протеста, него су окидач који је покренуо извлачење дуготрајних потиснућа гурнутих у подсвест.

Нација се буди и њена младост. Илон Маск је у праву, Немци су велика нација, млади Немци који предосећају пошаст, и код њих је има, и у Француској, се у острашћености окрећу екстремизму. Compredre signiffie pardonner-Разумети значи опростити. Када је Немачка капитулирала крајем Другог светског рата, немачки генерал је поручио нацији- Изгубили смо у рату, победићемо радом у миру. тако је и било. Велики немачки народ је био злоупотребљен, изманипулисан Хитлером и његовом идеологијом.

Тито је казао много пре Илона Маска, крајем Другог светског рата исто : Деца не могу сносити кривице и последице због греха родитеља. Мислио је на сукоб комуниста и децу ривала.

Данашњу Србију распињу светске але и снаге мрака, оптерећене вековним етничким предрасудама. Али су све бројније силе разума које дају немушту, али и све отворенију подршку Србији, Србима, раскринкавају традиционалне отровне интриге и заблуде. Нису ништа криве даншње генерације, није колективно крив српски народ, нема ту никакве кривице предака.

О каквим се кривицама Срба и Србије може радити, па  да је због  тога данас распињу на крсту? Ње нема. Срби мали народ ма Балкану а велики духом, а највећа жртва. У Другом светском рату, можда и милион и више жртава у Првом светском рату више од половине становништва. Срби су кроз историју на Балкану страдали на бранику јудео-хришћанског завета. Срби и Јевреји су паћенички народи-Патријарх Павле.

Нажалост, мрзитељске задрте снаге  мрака и даље покушавају да распињу на крсту жртвену Србију мученика. не заборављају подмуклу вишевековну омразу.

Искористили су пад комунизма и изазове транзиције да Србима опет напакосте, да у Србији устоличе, да покушавају да овековече владавину наслеђене деструктивне некрофилије, латили су се у Србији оних који деценијама иду преко лешева, опијених привилегијама и лагодним животом, незаконито стеченим богатством, да их обучавају да наставе вишедеценијски пир, да чувају апсолутно нетакнут status quo, да и даље владају мржњом и лешинарством.

А такви концепти се показују застарелим и контрапродуктивним, у нескладу са планетарним трендовима. Доказ је долазак на власт Доналда Трампа у Америци, највећој демократској сили на планети.

Злотвори изван Србије су у жртвеном телу Србије засадили наслеђена језгра демонске некрофилије, у познатим околностима изолације Србије од краја прошлог века, ојачали су аутодеструкцију до неслућених граница.

1,Када се ради о судовима. Судови су седиште мафијашке крваве ујдурме, да могу да Србију некажњено робе и злостављају. Хаварија  у Новом Саду је велика трагедија, али је зрнце у океану крви и суза због судског безакоња. Огромна већина судија би хтела да суди по закону али је застрашена, и пасивизирана апатијом лагодних  принадлежности. Поједини сегменти моћи  ван и унутар Србије суфлирају збуњеним, има и површних, судијама  да ако буду судили правично, држава ће банкротирати, биће охрабрени свакојаки осветници, накнаде штете, тужбе, лустрације. Уједно им претећи налажу да морају да доносе незаконите одлуке, јер су мудре.

Судијама, и правосудним органима  је нејасно, ко и зашто захтева такве судске одлуке, да ли „ одавде„ , или  неко „ споља?„ Судијска професија у Србији у својој бити је интердисциплинарна. Колико су кадри да неуке судеонике преводе жедне преко воде,  утолико су неуки за објективну перцепцију врло сложеног локалног и међународног окружења. Замор, притисци, несигурност радног места, страх, временски теснац, удружени са привилегијама и јагмом да се што више ућари у друштву ГДЕ СВИ КРАДУ, су  тужна свакидашњица у правосуђу Србије. Поврх свега, ради се о кадровима који су плод методичне  селекције засноване на типу  личности, где нису битни стручност и етичност, него  слепа послушност . (Адорно. The autoritarian personality“.). Јавна је тајна да су поједине судије оштећене, укључујући и њихове мождане енграме. У детаљима на линку-http://svetlost.org/Ministrima.pdf

Студенти треба да опседну судове и правосудне органе, без насиља и заузимања просторија, треба да у потпуности паралишу њихове активности, све док се не донесу ХИТНО праве реформе, уместо шарених лажа, да се уклоне мождано застрањене судије – перјаници безакоња.

2. Када се ради о тајкунима, новопеченим енормним богаташима. Даље речено не важи за већину успешних предузетника који су у транзицији свој иметак стекли савесним трудом. Народ Србије је очекивао да ће падом комунизма 1990-их година, и свргавањем Милошевића 2000. године, доћи бољи  дани. Нажалост до тога никако није дошло. пакосно гео окружење се подлачки латило појединих застрањених моћника смањених можданих вијуга, ушанчених у илегали, који су се  из претходног поретка у метежу транзиције претворили у тајкуне и новопечене богаташе, сада у наводном вишепартијском систему. Суфлирају им залуделим ћаром,  да народ Србије треба застрашити, изнурити, да би их тако обеспомоћене у правном вакууму транзиције опљачкали, и завели своју страховладу, са циљем да цементирају заувек нетакнут статус QUO. Суфлирају им да је народ стока рогата и да не заслужује било какву демократију, да милитантни тражиоци правде поумиру, да њихов наследници буду руинирани. Упорно их „ саветују„ да је законита транзиција обмана народа и да када би била остварена, они би изгубили власт и привилегије. Нажалост, оваква „ мудра суфлирања„ чине своје у распамећеној Србији.

Лоцирајте и опседните тајкунске фирме, установе, погоне, комерцијалне и друге објекте. захтевајте од њих промишљеност и разум, да се окрену народу и вама..

3. Када се ради о националном здрављу, Болнице, и државне и приватне, упркос огромне већине савесних лекара и особља, су под надзором тајкунског подземља. Грађани треба да знају да њихово здравље може бити под  упливом тајкунског разбешњеног крвожедног подземља,  које уцењујe народ. У оваквим околностима има подоста грађана који су изгубили поверење у здравствене установе и тамо иду само када морају. Болнице, приватне клинике, врачари, апотеке, гробљанска индустрија су у процвату.

Протестанти треба да опседну болнице, приватне клинике, здравствене државне установе и да захтевају адекватне хитне мере и провере здравствених исхода и картона многих од њих и њихових блиских. Ваше здравље није увек ваше, него невидљивих доктора менгелеа.

Без икаквог повода са моје стране, упркос тога што ме политика никада није занимала, доживљавао сам насиље и отимачине, као  и моја породица, и то од детињства, од 1945 године, па све до данашњих дана. Био сам жртва неоснованих прогона, у ствари, био сам злоупотребљаван, охоли безбедњаци су ме постварили, претворили у свој приручни  радни алат, да ме потпуно невиног деценијама злостављају као наводног непријатеља, што ја никада нисам био. Обраћао сам се учтиво у више наврата надлежним државним органима  да ми кажу зашто ми то чине, да се исправим. Казали су ми: Тако нам се оће. Моје патње, као наводног државног непријатеља,  су у јавности показивали, да се види како пролазе они који се дрзну да пљују на народну власт.

У ствари, жртва сам као и већина, зарад халапљивости неразумних и краткоталасних тајкуна.

Шта чинити?

Треба све уплетене стране позвати на  разум, исправне процене, објективност и скромност, спремност на концесије, зарад спаса заједнице. Не дозволимо да нас запенушани ксенофобијом гурају у крајње штетне и опасне међусобне сукобе. Побуна младих треба да буде пропраћена новом мудрошћу и новим стањем духа. исправне процене- уместо свеопште конфузије. Слога на првом месту, заборавити међусобне омразе, сви треба да се удруже , и позиција, и опозиција, све странке, НВО, државне и друге установе, медији, Универзитет, САНУ, Црква, Династија,  тајкуни,  да се из тога новог националног покрета изнедри пројекат спаса нације која убрзано нестаје. Има стидљивих наговештаја да се сличне снаге  разума профилишу и у такође жртвеној, дубокој Србији.

Сви треба да докажемо свету и свима букачима и лажљивцима  да је неоснована њихова тврдња  да су не само опозиција, него и званични поредак, да је једноставно цела нација балубизирана, недорасла, и да су они, криминализовани сегменти из дубоке државе  једини Богом дани поуздани партнери међународне заједнице.

Ипак, чињеница је да народ Србије не може изразити свој аутентичан избор док не оздрави, док не ојача, док не постане сигурнији у себе, док се не ослободи страха. Морају под ХИТНО да заживе институције правне државе, здравство. Народ мора бити заштићен од тираније, охрабрен и препорођен,

Схватимо да зависимо од дугмета одлука ван земље. Можемо изаћи из мрачног тунела мудром дипломатијом, уместо гурања прста у очи светским моћницима. Долазак Трампа на место застрањеног Бајдена. може означавати значајну подршку да  Србија крене ка изласку из мрака тунела.

Ум царује, снага кладе ваља. Три пут мери, једном сеци. Змију глади, испод ње се вади.

Мудрошћу, уместо застрањеношћу, ћемо постати земља слободе у нужностима, и новог просперитета. А не простор вишевековне балканизације.

Окренимо се слози и раду у миру. Победа ће бити наша.

Немојмо се заносити да ће овакве поруке досећи до резоновања моћника из дубоке државе. Суфлери  им дувају у уши да су  у праву и да је једино оно што је било досада,  у њиховом интересу. Навике и ставови се тешко мењају, поготову када се ради о окошталим психологијама надојеним отровним емоцијама.

Али ће неминовности учинити своје.

Опасни злочинци су се усмерили и на мога сина. О том потом. Ваше здравље је на мети.

(Напомена: Име и презиме пошиљаоца писма познати редакцији као и веродостојност пренетог искуства.)

Поштовани,

Овим путем желим да упозорим све читаоце ел. часописа „Човек од речи“ да не купују сигурносна врата код

„Talaris Engineering“ д.о.о.

ул.Савски насип 9А
11070 Н. Београд

У ул. Савки насип 9А налазе се седиште и магацини фирме.

Имају продавнице на више локација у граду.

op of Form

Разлог зашто не куповати код њих: Уколико мајстори лоше уграде врата са штоком, рекламације вам неће помоћи. Купио сам једна сигурносна врата, коштала су ме више од 40 хиљада динара. Међутим, тако су лоше постављена да не дихтују, тј. не затварају се добро. Део врата, на страни на којој је брава, не пријања како треба уз шток, већ се удаљавају од штока тако да у горњем делу зјапи простор од приб. 1 цм. Када закључавам врата, морам да их притиснем руком како би се кључ лакше окренуо у брави, то јест, да би језичци браве лакше ушле у шток.

Два пута сам рекламирао проблем и тражио да се ствар поправи. Сваки пут сам морао да прочитам податке са рачуна и са гарантног листа  неки број који означава шифру мајстора који је, или несавесно или због помањкања способности, лоше уградио врата са штоком. Практично, губио сам време објашњавајући преко телефона какав је проблем у питању и читајући податке са рачуна и гарантног листа. Никада се нико није јавио нити појавио из „Талариса“ да поправи лоше урађен посао.

Друга важна ствар је што сам провером код других фирми утврдио да се иста или слична сигурносна врата могу купити по цени нижој и за 30 посто него код „Талариса“. То сам утврдио тек пошто сам врата код „Талариса“ купио, у ствари, тек када сам схватио да од њиховог ангажовања да поправе ствар нема ништа.

Зато не журите са куповинама, већ добро проверите где се и шта нуди и по којој цени. Распитајте се код пријатеља, ако су већ куповали код продаваца код којих и ви намеравате да пазарите, какво имају искуство, да ли продавци пружају квалитетну услугу у случају рекламација.

Пре 16 година сам од исте фирме („Таларис“) купио сигурносна врата и тада није било никаквих проблема. Зато сам се одлучио и за нову куповину код њих, не рповеравајући цене код других продаваца и не распитавши се да ли су се у међувремену искварили. Временом се, очито, пословне навике код неких мењају нагоре.

З. С. из Београда

D 1. Поштовани господине Коста,

Овакав однос бриселских установа  према мени привлачи пажњу  овде оних који желе да ме увлаче у политику, што ме никад није интересовало, као  ни  у Бриселу 1965-1971 године. Сугеришу ми  да је на делу  намерно стресно развлачење починиоца,  који  имају у виду моје године, 88, да се тако  отарасе мене као жалиоца, да ме једноставно  убију. Снабдевају ме врло деликатним подацима, подстичу ме да све то обзнаним, да оптужим Белгију.

Мене таква улога осветника за почињене ужасне злочине према мени у Бриселу нимало не привлачи, мржња се мржњом не гаси.  Мада из дубине душе презирам тамошње заслепљене нацисте  и анти-семите. Зар има таквих простака примитиваца у Белгији? Белгију као државу  и Белгијанце сам одувек изузетно поштовао и односио се на најбољи  начин. Упркос свега ужасног што сам тамо доживео Белгија је за мене други завичај. Хоће да ме овдашње силе  мрака које се натичу у Србији, произведу у бунтовника као Војислава Шешеља у Хашком трибуналу, Георги Димитрова у  Рајхстагу  27 фебруара 1933, убиство  турског султана Мурата од стране Србина Милоша Обилића 28 јуна 1389 године на Косову, атентат  Србина Гаврила Принципа   јуна 1914 године на Принца Фердинанда  од Аустрије, у Сарајеву када је започео Први светск рат.

Да  Вас упознам  само са појединим  ужасима које сам претрпео у Бриселу 1965-1971 и 1973-1974 године ( а безброј детаља су у мојим књигама и записима, члан сам УКС Удружења књижевника  Србије, добитни домаћих и страних признања ), без икаквог стварног повода са моје стране, на делу је гнусан шовинизам , због етничких предрасуда.

Од првог дана доласка у Брисел 2 септембра 1965 године почела су мрцварења од стране припадника усташке и албанске политичке емиграције, нажалост повезане са оним  ксенофобним снагама мрака у Белгији. Провокације на  јавним местима, физички  насртаји и обрачуни, провале у  станове, проузроковање саобраћајних удеса,  ушприцавање отровног спреја  у градском трамвају, све до вишегодишњих угрожавања личног идентитета и здравља, киднаповања у психијатријски азилум марта 1971 године,  разбијање породице, каријере, изгон из  Белгије,  мој живот је перманентно био претваран у блато и вегетирање. Када сам дошао у Брисел 1965 године у Галерији  Луис се издрао на мене провокатор:’’ Ја сам твога  ујака Вељу спровео у Јасеновац 1941 године’’.

За све то постоје поједини подаци у бриселској полицији и на другим местима.

Усташе и  окупатори  су у Другом светском рату починили незамисливе злочине према мојим најближим, двоје убијено маљем у главу 28 јануара 1942 године у злогласном кампу Јасеновац  за истребљење  Јевреја  и  Срба, троје убијено 1941 немачким бомбама у Вишеграду, двадесетак поклано у Сребреници. Блиска сродница мајке се сакрила испод корита, нашли је и исекли на комаде и напунили корито. Подстакнути  од нациста напали  су   на обезоружан и преплашен народ, на невину дечицу, мајке и сестре, попалили домове и порушили светиње.

Описаћу вам само оно што сам својим очима видео и што је снимљено или фотографисано, убијена су деца и жене, несахрањена тела мученика. Ломили су им  ноге и руке, ножем вадили очи, одсецали им језике, уши, усне и носеве, пробијали гвоздене шипке кроз главу, поткивали их потковицама као  коњима и живе тестерисали, или срца. им живим уклањали. Поливали су их кључалом водом да би им лакше огулили кожу, бријали су им браде и бркове, одсецали прсте, да би натерали ове мученике да пију сопствену крв из својих рана. Многима од њих месо је исечено на коцкице, а да не говоримо о безбројним женама и девојкама које су силоване, потом масакриране. Секли су им прса и стављали руке испод њих, са одсеченим прстима. У једном селу затекли смо две главе Српкиња, стављене у зделу и печене у рерни, изложили их на увид. Шта рећи о небројеним кућама које су спаљене да и не говоримо о безброј силованих жена.

Нерви и психа су ми били нападнути у Бриселу, одбијао сам помисао да нађем митраљез и са  крова почнем да убијам пролазнике.

Овакве ужасе су трпели и Јевреји, и горе у гасним коморама.

И  мој стан у Бриселу је повремено бивао гасна комора.

Српски Патријарх Павле;‚‚  Срби и Јевреји су паћенички народи‚‚,. Натанијаху:‚‚ Срби и Јевреји су пријатељи од Античког доба.

Србија и Америка су још од 19 века  искрени  пријатељи.  Србија је у врсти изолације,  не што  Америка мрзи Србе, напротив има велике симпатије према  њима, него због политичког утилитаризма. Америка мења постепено однос према Србима.

Ову сложену гео-политичку игру Америке са Србима, поједини сегменти на Западу не поимају довољно,  па перу своје вековне комплексе и шовинизам на Србима. Није пао снег да покрије брег, него да свака животињица и она најмања, остави свој траг, то треба да схвати тамошња спона инквизиције, наслеђеног колонијалног менталитета  и етничких предрасуда.

Представник сам за Србију невладине организације Liberty International-https://liberty-intl.org/,  и добитник престижног признања  Bruce Evoy Memorial Award   у Парламенту Данске у Копенхагену.

Замишљао  сам их као углађене и, васпитане и културне европејце, преко ноћи се удружисте са чудним друштвом, са  усташама, у насиљу нада мном  учествовало је најразноликије друштво у свештеничким орнатима, усташкој униформи, фесовима ( ето вам данашњих миграната) у дроњавим оделима. Удружили су се против мене у Бриселу крст и дин, поклоници Христа и Мухамеда, и безверници да ме  сатру и униште.

Мене неки упорно инструишу да не губим време, да се свим силама окомим на тамошње починиоце, да цео досије изнесем у јавност, на расправе на друштвеним  мрежама, пред међународне организације, у моји м књигама , већ сам написао две књиге о Бриселу,  Бриселски двојник и У зидинама спихијатријског азилуму у Арденима, на линковима- BRISELSKI  DVOJNIK-http://enlite.org/briselski_dvojnik.pdf , У зидинама психијатријског азилуму у Арденима, —https://enlite.org/Toma/azilum.pdf.  У роману  Дрински рашомон на линку – http://svetlost.org/DRINSKI_RASOMON.pdf  сам описао како су моји страдали у Другом светском рату и како су моји блиски  спашавали жртве Холокауста, моја супруга је Јеврејка, дакле и мој син је пола Јеврејин.

На мојој страни су Бог, правда и истина. Борим се за најсветлије идеале човечанства, па ћу и победити. Имам право на одбрану  право на живот. Никога не мрзим. Мржња се побеђује љубављу. Никога се не плашим јер су Истина и Правда на мојој страни,  имам подршку и на Небу и на Земљи, ту је и мој син..

Реците ми шта би Ви радили да сте на моме месту?  Ако не добијем правичну  компензацију, упознаћу јавност, нека она пресуди. Мада ме, понављам, таква улога ‘’осветника’’ нимало не привлачи, то ми саветује и мој син. Он и ја се питамо да ли је 24 евра неспоразум или етернализација десничарске ксенофобије која плави Западну Европу?

С поштовањем.

Томислав  Крсмановић

2. 2. Cher Monsieur Costa,

Il y a de ceux ici qui veulent m’entraîner dans la politique, qui ne m’a jamais intéressé, ainsi qu’à Bruxelles en 1965-1971. Ils me suggèrent qu’il y a une traînée stressante , mon âge, 88 ans, pour se débarrasser de moi  en tant que plaignant, pour me tuer tout simplement. Ils  me fournissent des informations très delicates.

Je ne suis pas du tout attiré par un tel rôle de vengeur pour les crimes terribles commis contre moi à Bruxelles, la haine ne s’éteint pas par la haine.  Bien que du fond de mon âme, je méprise les nazis et les antisémites aveuglés .  J’ai toujours respecté la Belgique en tant que pays et j’ai toujours traité les Belges de la meilleure façon possible..

Ils veulent faire de moi un rebelle comme Vojislav Seselj au Tribunal de La Haye, Georgi Dimitrov au Reichstag le 27 février 1933, l’assassinat du sultan turc Murat par le Serbe Milos Obilic le 28 juin 1389, l’assassinat du Serbe Gavrilo Princip en juin 1914 sur le prince Ferdinand d’Autriche, au début de la Première Guerre mondiale.

Permettez-moi de vous présenter quelques-unes des horreurs que j’ai subies à Bruxelles en 1965-1971 et 1973-1974 (d’innombrables détails se trouvent dans mes livres et registres, je suis membre de l’Association des écrivains de Serbie , lauréat de prix nationaux et étrangers), sans aucune raison réelle de ma part, il y a un chauvinisme odieux à l’œuvre.  Dès le premier jour de mon arrivée à Bruxelles le 2 septembre 1965, la persécution d` oustachie et Albanais, a commencé. Provocations dans les lieux publics, agressions physiques et affrontements, cambriolages d’appartements, accidents de la circulation, un spray empoisonné dans le tramway, jusqu’à des années de mise en danger de l’identité et de la santé personnelles, enlèvement dans un asile psychiatrique en mars 1971, briser ma famille, ma carrière, expulsion de Belgique, ma vie a été définitivement transformée en boue et en végétation. Il y a beaucoup d’informations à ce sujet dans la police et ailleurs. Quand je suis venu à Bruxelles en 1965, dans la Galerie Louise, un provocateur m’a crié : « J’ai emmené ton oncle Veljo à Jasenovac en 1941 »

Les oustachis et les occupants ont commis des crimes inimaginables contre mes proches pendant la Seconde Guerre mondiale, deux ont été tués d’un coup de marteau dans la tête le 28 janvier 1942 dans le tristement célèbre camp de Jasenovac pour l’extermination des Juifs et des Serbes, trois ont été tués en 1941 par les bombes allemandes, une vingtaine ont été massacrés à Srebrenica. Une proche parente de ma mère s’est caché sous l’abreuvoir, l’a trouvée, l’a coupée en morceaux et a rempli l’auge. Incités par les nazis,  ont attaqué des gens désarmés et effrayés, des enfants innocents, des mères et des sœurs, ont incendié des maisons et démoli des sanctuaires. Je ne vous décrirai que ce que j’ai vu de mes propres yeux et ce qui a été enregistré ou photographié  On a tue les enfants et les femmes, corps non enterrés de martyrs. Leurs jambes et leurs mains ont été battues, leurs yeux ont été crevés avec un couteau, leur langue, leurs oreilles, leurs lèvres et leur nez ont été coupés, des tiges de fer ont été transpercées de la tête, ils ont été chaussés de fers à cheval et sciés vivants, ou leur cœur a été retiré vivant. Ils ont versé de l’eau bouillante sur eux pour faciliter le décollement de leur peau, leur barbe et leur moustache ont été épilées, leurs doigts ont été coupés, afin de forcer ces martyrs à boire leur propre sang de leurs blessures. Beaucoup d’entre elles ont eu leur chair coupée en cubes, sans parler des innombrables femmes et filles qui ont été violées, qui ont ensuite été déchirées,  Ils se coupent la poitrine et mettent leurs mains sous eux, les doigts coupés. Dans un village, nous avons trouvé deux têtes de femmes serbes, placées dans un bol et rôties au four. Elles ont été exposées au monde entier et seront conservées, ainsi que d’innombrables photographies de tous ces crimes, pour servir de preuve de tout ce que le peuple serbe a survécu jusqu’à présent.

De telles horreurs ont été subies par les Juifs, et pires dans les chambres à gaz. De temps en temps, mon appartement à Bruxelles était une chambre à gaz.

Mes nerfs  étaient attaqués a Bruxelles , j’ai refusé l’idée de trouver une mitrailleuse et de commencer à tuer les passants depuis le toit.

Le patriarche serbe Pavle : « Les Serbes et les Juifs sont des peuples souffrants. » Nathanya : « Les Serbes et les Juifs sont amis depuis les temps anciens ».

Les États-Unis et la Srbie  sont de véritables amis depuis le 19e siècle. La Serbie est dans une sorte d’isolement, non pas parce que l’Amérique la déteste, au contraire, elle a une grande sympathie, mais à cause de l’utiitarisme politique. Les États-Unis sont en train de changer d’attitude à l’égard de la Serbie. Ce jeu géopolitique complexe de l’Amérique avec les Serbs n’est pas suffisamment compris par certains segments de l’Occident, qui se déversent donc de leurs complexes séculaires et de leur chauvinisme sur les Serbes. Ce n’était pas la neige afin de  recouvrir la colline, mais pour  que chaque animal, même le plus petit, laissait sa marquee, trace. Cela devrait être compris par le lien de l’Inquisition, la mentalité coloniale héritée et les préjugés ethniques.

Je suis le représentant pour la Serbie de l’organisation non gouvernementale américaine Liberty Internationale- https://liberty-intl.org/

Je les imaginais comme des Européens polis, bien élevés et cultivés, du jour au lendemain ils se sont alliés à une société étrange, avec les oustachis, la société la plus diverse a participé à la violence contre moi , en vetu cléricales, en uniformes oustachis, en fezzes (voilà les migrants d’aujourd’hui) et en costumes en lambeaux. La Croix et le Butin, les dévots du Christ et de Mahomet, et les infidèles, ont conspiré contre moi à Bruxelles pour m’écraser et me détruire.

On me demande constamment ici de ne pas perdre de temps,  de porter l’ensemble du dossier à la connaissance du public, des organisations internationales, dans mes livres. J’ai déjà écrit deux livres sur Bruxelles, Le Double bruxellois et Dans les murs de l’Asile psychiatrique des Ardennes, à l’adresse suivante : BRUSSELS DOUBLE-http ://enlite.org/briselski_dvojnik.pdf ,Dans les murs de l’asile psychiatrique des Ardennes–https ://enlite.org/Toma/azilum.pdf. Dans le roman La Drina Rashomon, à la http://svetlost.org/DRINSKI_RASOMON.pdf j’ai décrit comment mes proches ont sauvé les victimes de l’Holocauste, ma femme est juive, donc mon fils est à moitié juif.

De mon côté sont Dieu, la justice et la vérité. Je me bats pour les idéaux les plus brillants de l’humanité, et je vais gagner. J’ai le droit de me défendre, le droit à la vie. Je ne déteste personne. La haine est vaincue par l’amour. Je n’ai peur de personne parce que la vérité et la justice sont de mon côté, j’ai le soutien du Ciel et de la Terre, et mon fils est là.

Dites-moi, que ferais-vous  si  vous  étais à ma place ?  Si je n’obtiens pas une compensation équitable, je laisserai le public décider. Bien que, je le répète, un tel rôle de « vengeur » ne me plaise pas du tout, mon fils me conseille de ne le faire de même. Lui et moi nous demandons si les 24 € ne sont pas un malentendu ou une éternisation de la xénophobie de droite qui inonde l’Europe occidentale.

Avec tout le respect que je vous dois.

Tomislav Krsmanović

Нормално би било да они који знају људску анатомију и шта годи или шкоди организму умеју да прилагоде свој живот најбољим условима, тј. они умеју да одржавају своје организме боље него ми остали. Не би било  погрешно ни претпоставити да доктори медицине не морају да чекају на третман исто као ми обичњаци. Шта ви мислите?

Податке сам тражио на енглеском да би обухватио што већи обим студија али пре него што пређем на медицинску струку, од раније знам да осигуравајуће куће имају податке да универзитетски образовани људи живе дуже од просечног човека. Колика је та разлика више се не сећам али кад су доктори медицине у питању, они живе просечно десет година дуже од нас осталих а то није мало.  Ево америчког цитата:

They eat healthy. They exercise regularly. Many of us (including me) are way behind them when it comes to these habits. A study done by the American Medical Association a number of years ago concluded that physicians, on average, live up to 10 years longer than the general public.

https://www.google.com/search?q=Do+medical+doctors+live+longer%3F&oq=Do+medical+doctors+live+longer%3F&gs_lcrp=EgZjaHJvbWUyBggAEEUYOTIICAEQABgWGB7SAQkzMzA5MWowajeoAgCwAgA&sourceid=chrome&ie=UTF-8

Не заборавимо да се ту ради о просеку и да доктор који оболи од рака може да умре и у младости. Генетика подједнако утиче на докторе и на пацијенте.

Међутим, ова прича изгледа сасвим другачије кад се статистика мало детаљније размотри. Медицинска струка има разне специјализације и ту тек те информације постају интересантне. Унутар струке, најдуже живе доктори опште праксе а доктори који раде у ургентним центрима живе просечно чак и краће од обичног грађанина. Британска судија:

Medical specialties and life expectancy: An analysis of doctors’ obituaries 1997–2019

https://onlinelibrary.wiley.com/doi/full/10.1002/lim2.23

Како се дошло до ових података прочитајте у чланку.

Интересантно је и да је главни узрок смрти у медицинској професији рак док је у општој популацији најчешћи узрок смрти кардио-васкуларни. Самоубиства су такође чешћа у медицинској професији.

The anomaly of emergency medicine

The researchers acknowledged that the exceptionally shorter life expectancy of emergency physicians is an outlier, perhaps due to a much smaller sample size and that it has only recently been counted a separate medical specialty as part of this ongoing research. As part of this study, doctors who may have worked in emergency medicine at any time had an average life expectancy of 71. 3 years.

Factors of life and death

A greater awareness of healthy habits and the value of keeping up to date with health screenings and other medically important practices may play a role in doctors having a longer life expectancy than the general population. However, the researchers suggest that socio-economic factors may be just as important. Doctors tend to be better educated and wealthier than the general population, and both of those traits are associated with longer life.

The researchers also noted that primary care doctors tend to retire at a younger age than some other specialties, and that with an earlier retirement comes an end to stressful shift work and the ability to enjoy more active and healthy leisure time. These factors, the researchers suggested, could help explain why primary care doctors tend to live the longest.

An earlier study examining life expectancy in doctors, published in Occupational Medicine in 2016, also found that each child a doctor has adds about one year to life expectancy.

Top causes of death

Among all the medical specialties included in the study, cancer was the leading cause of death. This differs from the general population, in which heart disease remains number one worldwide. Heart and circulatory causes were second on the list for all the doctors except emergency medicine specialists. The number two cause of death for that group was accidental death (unrelated to automobile accidents or other transportation-related incidents).

The researchers also noted that the rate of suicide is higher among people in medical professions than in the general population. Physician stress and job burnout—especially in emergency medicine—also contribute to the challenges facing longtime healthcare professionals and those new to the field.

https://www.healthgrades.com/pro/medical-specialties-ranked-by-life-expectancy

И на крају статистички подаци из Америке на тему колики проценат људи умире у болницама а колико ван њих. Напомињем да је ово истраживање завршено 2018 године тј. пре Короне. Статистика каже да је проценат пацијената који умиру у болницама смањен са  48% у години 2000 на 35,1% у 2018-ој. Смртност у својој кући се сразмерно повећала са 22,7% на 31,4%.

The percentage of deaths from all causes that occurred in a hospital decreased from 48.0% in 2000 to 35.1% in 2018. During that period, the percentage of deaths that occurred in the decedent’s home increased from 22.7% to 31.4%, and the percentage that occurred in a long-term care facility (hospice, nursing home, long-term care) increased from 22.9% to 26.8%.

Source: National Vital Statistics System. Underlying cause of death data, 2000–2018. https://wonder.cdc.gov/ucd-icd10.html.

https://www.cdc.gov/mmwr/volumes/69/wr/mm6919a4.htm