ПРОЛЕЋЕ ЈЕ КУЦАЛО НА ПРОЗОР

Седео је за клавиром.

Прстима пожутелим од дувана

свирао је „Валцер цвећа“.

Пролеће је куцало на прозор.

У очима је носио дубоку тугу.

Око врата кашмирски шал боје залазећег сунца.

У души скривена префињена осећања.

Пролеће је куцало на прозор.

Говорио је

да љубав чини простор огромним,

да су жеље једине птице које треба држати у кавезу,

да је човек важнији од свих континената,

да пише онако како живи,

Душом и Срцем,

да чега год се такне, то се расцвета.

Пролазили су тихи ноћни сати.

Пролеће је куцало на прозор.

Зора се помаљала иза брда.

Рекао је:

Моја је слабост јача од мене,

ућуткај ме и пусти кучиће да лају.

Пролеће је куцало на прозор.

Мирјана Миланков

17. Март 2024.

Нови Сад

—-

БУДИ СЕ ПРОЛЕЋЕ

На издисају Зиме

Развигорац пева јутарњу баладу

На обронцима Фрушке горе

Буди се пролеће

Баба Марта из прикрајка вреба

Мартовска битка Сунца и Снега

Као вечита борба Ероса и Танатоса

Буди се пролеће

Под цветним тепихом, љубичастим и белим

Сећања се скупљају

У споменар Зимских успомена

Буди се пролеће

Са уснулог ока отирем Зиму

Пружам руке ка Сунцу

Жељна топлог загрљаја

Снови постају Јава

Буди се пролеће

Мирјана Миланков

17.март 2024.
Нови Сад

Човек може одбити да прихвати законе комуникације, али га последице тог одбијања неће заобићи. Језик не трпи два средства намењена истоветној употреби. Отуда ће два средства, која првобитно служе за исту ствар, добити различита значења и сходно њима различите функције. Тако је и када је реч о ћирилици и латиници

Увек актуелна тема писма добила је посебну пажњу након изјаве министра културе да брига о ћирилици и српском језику није флоскула, као и да ће бити предузети конкретни кораци за заштиту ћирилице. Тим поводом се пре неколико дана у јутарњем програму телевизије Нове С разговарало о проблему писма. Када је водитељка отворено приметила постојећу тенденцију да се употреба писма веже за одређену идеолошку припадност, приметивши да млади који поруке пишу ћирилицом неретко припадају „десном“ политичком спектру, саговорници су одлучно негирали поменуто.

Ипак, у друштву које користи два писма поменута појава представља неминовност: свако писмо ће се временом поистоветити са одређеном идеолошком формацијом. Отуда и не може бити трајне двоазбучности, зато што је двоазбучност увек симболички конфликт, крајњи рефлекс политичког конфликта који неминовно дели друштво на два супротстављена пола.

Избор писма је симболички чин

Избор писма, а ни писмо по себи, не би требало да има никакво значење. Оно би требало бити неутралан код, попут боје гласа у говорном језику, али у друштву које користи два писма за бележење истог језика неминовно долази, простом језичком законитошћу, до несевесне поларизације у ком избор писма има значење и шаље одређену поруку. Са становишта логике језичког система који увек тежи економичности, два за исто представљају беспотребан вишак. Уколико се упрошћено сагледа унутрашњи развој језичких система, може се уочити тенденција смањивања језичких јединица и повећање његовог значењског дејства. Укратко, језик тежи способности да са мање каже више, а не да са више средстава каже исто!

Неприродно стање двоазбучности се стога увек завршава победом једног писма, како и показују примери свих некада двоазбучних култура у историји. Вештачки одржавати наратив о равноправности два писма и неопходности њихове равноправне употребе значи вештачки одржавати конфликтно стање.

Уместо да избор писма не значи ништа, јер га и нема пошто култура користи само једно писмо, избор између ћирилице и латинице неминовно постаје симболичка пракса и чин сврставања на различитим нивоима – дневнополитичком, културолошком, религијском, цивилизацијском, итд.

Ова појава је тренутно тенденцијска, дакле није доследно спроведена, али се јасно уочава. Није велика наука приметити да ће национално одговорне и од стране државе финансиране организације већином користити ћирилицу, док ће организације финансиране од стране западних влада претежно користити латиницу.

Ми можемо одбијати да у томе видимо симболички чин и поруку, али диференцијација се неминовно и чак несвесно дешава. Различити дискурси, сходно самој локацији институција моћи које их успостављају, везују се за одређену цивилизацију и писмо као њен симболички израз.

Логика језичког система ће дозволити два средства, али никада са истом функцијом. Отуда су једине стабилне двоазбучне културе оне у којима је употреба два писма јасно подељена по функцији (најпознатији случај је савремена јапанска писменост). Отуда би, у крајњем, уколико дејство неоколонијалних западних сила однесе превагу у српској култури, ћирилица била сведена на религијско писмо једне конфесионалне групе, тј. само на употребу у Српској православној цркви, или би у крајњем била фолклорно или музејско писмо попут глагољице у Хрватској или мађарских руна у Мађарској. У свим осталим сферама употребе била би присутна једино латиница.

Одакле нам два писма?

Треба имати у свести чињеницу која је данас тешко замислива, а то је да православни Срби никада нису систематски употребљавали латиницу за бележење српског језика пре 1918. године. Пре тога су се вековима опирали наметању латинице, које се заправо крије иза познатих укидања ћириличког писма: Хабзбуршка монархија (1779, 1781. год), тј. од 1867. године Аустроугарска (1876, 1914, 1915, 1916. год).

Упркос постепеном продору латинице међу православне, насилно наметање није престало и текло је паралелно током двадесетог века на целини или деловима територија на којима живи српски народ од стране различитих државних формација, али увек у оквиру старе политике  хабзбуршке константе: Независна Држава Хрватска (1941–1945), Сједињене Америчке Државе (1950), ФНРЈ (в. сведочанство агента ЦИА, стр. 148) и Република Хрватска (1991–1995).

Реч је о постојању два вектора латинизације. Један је спољни и везан је за деловање великих сила и њихових сателита. Други је унутрашњи и своје порекло има у дијалектици српско-хрватских односа која се одиграва унутар југословенске идеологије.

Иако је у периоду Краљевине (1918–1939) двоазбучност посматрана као проблем и јасно је схватана као негативна појава, те је на трагу потпуног уједињења постојао и пројекат о заједничком југословенском писму које би представљало мешавину ћирилице и латинице, након 1945. године, а посебно након Осмог конгреса комунистичке партије када она напушта концепт јединствене Југославије, наратив о равноправности писама добија коначно уобличење.

У том контексту ствар је у потпуности јасна. Писма су равноправна зато што су равноправни Срби и Хрвати. Дакле народи су носиоци правног субјективитета, а не писма. Отуда је равноправност писама само симболичка транспозиција политичке равноправности два народа.

Некада српско-хрватски, а данас српско-српски проблем

Југославије више нема, а Срби и Хрвати не чине, нити су икада заиста чинили једну симболичку културу. О каквој је онда равноправности реч када се говори о два писма у оквиру српске културе? Чија се равноправност крије иза равноправности два писма? Уколико два субјекта у оквиру српског народа нису можда на почетку постојала, лакановски речено, означитељи су произвели означено, и данас се два пола јасно уочавају. Тенденција поларизације огледа се у употреби писма између такозване прве и друге Србије. Док другосрбијански пол гаји југословенску праксу у којој вербално подржава равноправност писама, а употребљава искључиво латиницу, други пол вербално фаворизује ћириличко писмо док у пракси користи и латиничко.

Дакле, реч је о поунутрашњењу хрватског политичког становишта у оквире српске културе, које је доследно образложио професор Мило Ломпар. Ова појава на плану писма само је још једна потврда његове тезе која суштински објашњава како је један проблем, који је испрва постојао између Срба и Хрвата, сада постао проблем између Срба и Срба.

Сан о двоазбучности

Кључно је да се помиримо са чињеницом о неодрживости поменутог стања. Та неодрживост није моменталног дејства, реч је, наравно, о вековним процесима. Избор између тога које ћемо писмо учинити неутралним је на нама. Сваки пут када пишемо, нажалост, ми се и сврставамо. Доћи ће дан када избора неће бити.

Важно је само да се више не лажемо о равноправности када се свакодневно на наше очи дешава симболички конфликт великих цивилизација у малој српској кући. Уколико желимо припадати култури Светога Саве, избор је јасан. Уколико пак не желимо, и то је легитиман избор. Само, нека такви појединци отворено кажу себи и другима: ми смо за латиницу, а не да се кукавички крију иза флоскуле о равноправности два писма. У њих више нико озбиљан не верује.

И да за крај парафразирамо реченицу са почетка овог текста: неко може одбити, зарад романтичног југословенског сентимента, да игнорише неодрживост употребе два писма, али српска култура неће моћи да издржи последице неодлучности. Многи који живе у сну о двоазбучности одбијају да виде –  јава коју нам је Запад наменио искључиво је латиничка.

Оснивач Фонда: Јадранка Нићин

Београд

Желећи да подстакнемо очување нашег језика, штитећи га од страних

утицаја неговањем правилног говора, посебно у електронским

медијима Србије, где је улога спикера, водитеља и новинара од

посебне важности, подсећамо да су управо тим поводом 1998.

установљени Фонд „Бранислав Мане Шакић“ и истоимена награда, са

намером да се додељује за врхунски домет и високи професионализам

у овом послу. Од 2017. награда покрива и подручје окружења  и

расејања.

Ово признање носи печат сећања и дужног поштовања према

Браниславу Манету Шакићу, човеку-заљубљенику у чистоту језика и

лепоту изговорене речи, чији су живот и четврт века спикерског рада

остали уткани у битисању смедеревског радија. Имајући поменуто у

виду, исте године од његовог прераног одласка, а на иницијативу

супруге Јадранке Нићин, новинара, и уз свесрдну подршку ове

медијске куће, формирани су Фонд и одличје који носе Шакићево име.

Закључно са 2010. награда је додељивана 16. октобра у Радио

Смедереву, на дан оснивања овог медија (1972.) да би, након његове

приватизације а потом и гашења, целокупна  организација остала

у надлежности  иницијатора и оснивача Фонда, и обавља се у Народној библиотеци Смедерево 5. јуна, на дан рођења  Бранислава Манета Шакића.

Стручни жири, у чијем саставу су представници Фонда и неколико

бивших добитника награде, од 1998. па закључно са 2025. изабрао је

32 носиоца одличја  за које сматра да су својим радом оправдали

сврху постојања овог признања.

Подсећања ради, прву Плакету је добила  Даница Лекић, спикер Радио

Смедерева, која је са колегом Шакићем у овој кући била од његовог

Оснивања. Потом следе  Драга Јонаш (Радио Београд), Марија Славковић

(Радио Београд), Душко Марковић (Радио Београд), Снежана

Живковић (РТВ Нови Сад), Винка Кнежевић (РТВ Крагујевац), Жарко

Обрачевић (Радио Београд) и Томислав Богдановић (РТВ Крушевац).

У низу је затим додељена  Душанки Калањ (РТС), Светлани Алексић (РТВ Панонија, Нови Сад), Александру Гајшеку (ТВ Студио Б, Београд), Стеву Обрићу (РТВ Крагујевац), Милоју Мићи Орловићу (РТС), Мирославу Војводићу (Радио Београд), Десанки Милосављевић (Радио Косовска Митровица), Дини Чолић (РТС), Светлани Младеновић (Радио Београд 202) и Љиљани Марковић (РТС).

Одличје су примили и Марина Рајевић Савић (РТС,Телевизија Храм), Слободанка Вујанић (РТВРС, Радио Републике Српске), Јелена Јеж (Радио „Слово љубве“ Архиепископије београдско-карловачке), Драган Павловић (Радио Смедерево, Лукс радио), Урош Бобић (Спутњик, Србија), Мила Милосављевић (Српска ТВ, Црна Гора), Никола Милојевић (ТВ продукција ЗСО Вуковар, Хрватска), Сања Лубардић (ТВ Студио Б, Београд), Тамара Весна (Српска ТВ УСА, Чикаго), Јелена Ђукић (РТС), Жељко Стефановић (Радио Београд), Милица Недић (РТС), Весна Јаћимовић (РТВ Црне Горе) а носилац одличја у 2025. је Марија Тришић Кнежевић (Регионални ТВ Банат, Вршац).

Уз постојећу награду, која се у континуитету додељује од 1998.

године, Фонд „Бранислав Мане Шакић“ је 2017. установио још једну награду,

Специјално признање, са циљем да се додељује странцима за

висок ниво владања српским језиком. Први добитник је Француз Арно

Гујон, оснивач и директор Хуманитарне организације „Солидарност за

Косово“, а 2018. је отишло у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца

и књижевног ствараоца. Поменуто одличје је 2019. припало

Бразилцу Тијагу Фереири, туризмологу и блогеру, 2020. Јапанки

Фумико Такешити  Кнежевић, корепетитору и члану Народног оркестра

КУД „Градимир“, носилац овог признања у 2022. је Италијан Марио

Лигуори, писац и доцент италијанског језика на Филозофском факултету

и Академији уметности у Новом Саду, а добитник у 2025. је Јерменка

Ануш Балајан, преводилац и књижевни стваралац.

Значај награде „Бранислав Мане Шакић“ је утолико већи уколико се

зна да је прва, и до скора једина те врсте на подручју бивших држава

СФРЈ и свих потоњих до данас, чему у прилог говори и континуитет њене

доделе током 28 година постојања и опстајања  истоимене  Фондације.

Родољубље је кад ти срце дрхти

За реке што жуборе, за ветрове крхке,

Кад ти корак стане под сводом планине,

И мирис земље као вечне истине.

Кад волиш траву, ту ситну, нежну,

Што памти стопе предака давних,

Кад те заболи док је грубо газе,

Тада је ти браниш без речи празних.

Родољубље је кад ти суза кане

Док песму слушаш из давнине знане,

И свака реч што лечи ти ране

Одјекује гласом твоје дедовине!

Кад гледаш небо, плаво и широко,

И знан ти је сваки облак горе – високо,

И знаш, ма где те ветар понео

Да те је баш овде с намером донео!

Родољубље нису само реч и химна,

Ни застава коју ветар у висинама има,

Већ дело, љубав и чувана блага;

Родољубље је душа земље твоме срцу драга.

Родољубље је кад заставе сиђу са владиних зграда,

Са помпезних говора, са лицемерних парола,

И прекрију хумке млаđanих војника

И других хероја – славних бесмртника.

Родољубље се на делу учи

Када ти род и отаџбину непријатељ мучи.

(јануар 2025)

Јегричка је чудна равничарска река,
Има крај, ал нема сталног почетка.
Први мост је код Вујковог салаша
У ком данас живи остарела снаша.

Јегричком теку пролећне воде
Све док нам се не доселе роде.
У приспеле сунчане и топле дане
Протицање баш потпуно стане.

У бари крај моста, усред лета
Угледам да бели локвањ цвета.
Мирис му је благ, мада опојан,
Кратко траје, само један дан.

Истог лета стиже Лепотица,
Млада градска девојчица.
Виђо сам је сваки дан;
Мало је село Сентиван.

Да је Клод Моне њу угледао,
Не би 400 локвања насликао,
Посветио би се чаробном лику
Сваки дан би радио нову слику.

У сеоском парку љубав се роди.
Расла је брзо ко биљке у води,
Али тад нисам знао адет стари:
Дизањем сукње, настају чари.

Свака жена, посебно млада,
Може у граду лако да страда.
На Лепотицу налети Дон Жуан;
За час је одведе у свој стан.

Обузе ме голем немир.
Дуго сам се мучио
Али сам тражећи свој мир,
О животу пуно научио.

Јегричка је река врло ретка
Има крај, ал нема почетка.
Кад љубав има почетак и крај,
Две душе неће заједно у рај.

Како је настала ова Балада
У Сентиван су сваког лета многе девојке из градова редовно долазиле: три прелепе из Новог Сада (једна балерина, друге ученице), две сличне су из Бачке Паланке и једна из Београда. Од њих сам начинио „Лепотицу“. Тако сам о њој и најлепшем цвету (локвањ или водени љиљан – water lily), који понекад у ружној бари процвета, написао „Сентиванску баладу“. У Институту за уметност Чикаго видео сам мноштво слика Клода Монеа који је те предивне цветове у великој бари крај своје куће у провинцији гајио и свакодневно сликао. То ме је подстакло да и њега у песми поменем. Сентиван је један од старих назива за Деспотово, село у општини Бачка Паланка.
– Овај сам текст навео посетиоцима Сомборске песничке вечери (СПВ), 3. VI 2025. године, пре читања песме.

Рајко Игић
Кафе Минеро, Сомбор, 27. мај 2025. године.

Закаснели ноћни хук сова стапа се са жамором птица раноранилица.
Уличне светиљке се гасе.
Први јутарњи зраци пробијају се кроз крошње дрвореда.
Мирис липа осваја град. Јутарња светлост разгрће засторе на прозору.
Са прегршт планова и жеља крећем у нови дан.

Мирјана Миланков
4\. јун 2025.
Нови Сад

Извор: Бачко-паланачке вести

Лепота пролази мојом улицом

Гледам те кроз прозор

како пролазиш мојом улицом.

Мисли се ломе, глава горе.

Радост се понавља свакодневно.

     Лепота пролази мојом улицом.

Сунце већ греје, шири се мирис

тек пробуђеног биља,

а ти скидаш зимско рухо.

Дивим се још више.

Лепота пролази мојом улицом.

Одједном, у по лета, тебе неста.

Улица је празна, пуста, а ја те видим

како корачаш.

 Лепота пролази мојом улицом.

Сомбор, 2019.

За вас смо издвојили два краћа одељка.

Непроспавана Кларина ноћ

Клара је поподне посетила брата, Клауса, на његов позив. Иначе га непозвана изузетно ретко у канцеларији посећује јер избегава да му ремети обављање одговорних послова; он поред градског гарнизона, руководи и огромним складиштем оружја, муниције и војне опреме, одакле се све транспортује на бојишта широм света, а у складиште све пристиже из бројних фабрика које су од редовне мирнодопске производње, прешле на војну.

Клаус је сестри поверио велику тајну. Када је пре три дана у Берлину посетио старог пријатеља, генерала Фридриха Олбрихта (Фридрицх Олбрицхт Fridrich Olbricht),^* прикључио се организацији Wидерстанд геген ден Натионалсозиалисмус Widerstand gegen den Nationalsozialismus. Том тајном организацијом руководи Олбрихт, старији штапски генерал. Циљ организације је да се ликвидира Хитлер. Она му је казала да је добро да се за ту ликвидацију припремају, али да се сви што боље чувају, колико год могу.

Затим се вратила кући нерасположена, не само због сазнања Клаусове тајне, већ и због разговора с Еми која намерава да Милана позове. То би за Клару био неподношљив ударац јер се већ данима одушевљава с тим мушкарцем и воли га.

Чим је ушла у кућу, отишла је у кревет и те ноћи дефинитивно одлучила да он неће припасти Еми, већ њој. То што је Милан старији од ње, није сметња већ предност, закључила је.

Међутим, како ће то извести? Није имала слично животно искуство; муж је једини мушкарац с којим је спавала. Пред зору јој паде напамет како ће то да оствари већ наредног дана.

Следећег дана

Јутрос је Клара дуго спавала. Јавила је у библиотеку да је грипозна и да неће доћи на посао. Потом се у купатилу лагано брисала, а затим дуго нага на великом огледалу из разних углова огледала и фризуру дотеривала. Прегледала је струк, потом трбух који јој је при стојећем ставу у равни грудног коша, на телу нема вишка поткожне масти; то се изразито показало када је кажипрстом и палцем обе руке проверила дебљину трбушног зида. Затим је уперила поглед на пупак, мало га кажипрстима раширила да провери да ли је идеално чист. И данас, по ко зна који пут, процени величину дојки и закључи да су осредње, округле и чврсто стоје с мало уздигнутим овећим тамним брадавицама које су окружене зеленкасто затамњеним ареолом, пречника око два центиметра и са низом малих квржица, у ствари отвора млечних канала кроз које млечне жлезде, након порођаја, луче млеко. Грађу дојке је одавно проучила и на себи је њихову спољашност често проматрала и питала се да ли ће икада родити и да ли ће јој одатле млеко навирати. Леђа је прегледала помоћу овећег додатног огледала и дуго је гледала цео стражњи део тела који одаје правилан и висок стас, још виши кад користи огледала. Затим прегледа удубине на стражњем делу колена обе ноге. Не сећа се да ли је икада тако детаљно прегледала своје голо тело, од назад. Била је задовољна усправним и високим кичменим стубом. Вратила се на велико огледао и најпре подигла једну, а потом и другу руку. Не зна шта је тим покретима тражила, мада су јој они и нов изглед дојки причињавали задовољство – поготово кад је дланом једне руке прешла преко дојке на супротној страни, а онда то исто урадила с друге стране. Једино јој се од свог опажања није свидела боја коже на одећом покривеним деловима тела. У односу на боју лица, врата и шаке, прекривена кожа је много блеђа. Још једном се сконцентрисала на пазушне и пубичне длаке. У поређењу с бојом косе, оне су тамније и лагано повијене и таласасте, скоро коврџаве. Коса јој је лагано валовита и никада није тражила да јој фризери мењају изглед, чак ни када су вештачки таласи косе помоћу бреновања били у незаобилазној моди.

Тог јутра, апетит није имала. Попила је само јаку црну кафу и појела један слани кекс. Потом је изашла у двориште да надгледа раднике, а Милану да новац и списак за набавку.

Када се Милан с купљеном робом вратио, по обичају су је разврстали, а онда га је позвала на пиће. Милан је казао да су цене неких артикала данас порасле, а највише је скочила цена хлеба. Она му укратко исприча део разговора с Еми. Навела је питање које јој је рођака поставила о томе како да жена превазиђе јако сексуално узбуђење, ако јој оно дође када јој је муж или партнер дуже одсутан, нпр. у војсци, како је то чест случај данас јер код нас је скоро половина мушкараца у војсци. Потом је наставила шта је о томе, на једном предавању, говорио шеф гинеколошке клинике у Берлину. Она је била наслоњена на кауч, а он је, као и обично, седео за столом.

После голицаве приче, питала га је да ли се и одрасли мушкарци самозадовољавају када им „то” наиђе, поготово када веома дуго нису имали прилику да буду са женом. Док је питање постављала, лагано је повлачила сукњу до изнад колена. Милан је одговорио да се мушкарци ретко самозадовољавају, нарочито ако су физички преоптерећени, посебно у рату или када су у другим тешким околностима.

„Ти си већ дуже од три године на присилном раду, да ли се повремено тако задовољаваш?ˮ

„Морам признати, каже стидљиво, да то понекад радим.ˮ

Она скроз подигне сукњу у полумраку дневне собе и каже му: „Немој никада више то да радиш”, скине доњи веш и позове га.

Милан је већ пре десетак минута, од како је почео тај изазовни разговор, био скроз спреман. Требало му је пар секунди да се скине, да јој приђе и да се споје.

^* Фридрицх Олбрихт (Фриедрицх Олбрицхт, 1888–1944 Friedrich Olbricht, 1888 – 1944) је немачки генерал и један од главних организатора завере којом нису успели да убију Хитлера, 20. јула 1944. године. Олбрихт је као члан главног штаба био вођа завереника отпора. Преместио је у свој штаб пуковника Клауса фон Штауфенберга (Цлаус Сцхенк Граф вон Стауффенберг(Claus Schenk Graf von Stauffenberg) који је раније био ватрени националсоцијалиста, а касније одлучни противник диктатора. Клаус је 20. јула оставио ташну с темпираном бомбом у Хитлеровом главном штабу (Вучја јазбина/ Wолфссцханзе Wolfsschanze, у Источној Немачкој). Пре експлозије, Клаус је напустио бараку и из Вучје јазбине долетео у Берлин да се нађе с осталим завереницима; био је убеђен да је атентат успео. Међутим, један је чувар нашао ташну и у последњем моменту је бацио даље од Хитлера и сарадника. Погинуо је дактилограф и још једна особа, а Хитлер је добио само огреботине. Четири атентатора су ухапшена у Берлину; генерал Олбрихт је први стрељан, мада је Хитлер био љут што му нису четворицу довели да их пред њим ликвидирају.

Слободан Стојићевић

Шехерезада проговорила српски

Српко Лештарић већ две године са арапског преводи најславнији светски приповедни зборник, капитално дело „Хиљаду и једна ноћ”

(Фото: лична архива)

Шехерезада ће први пут, откако је зачарала Шахријара, проговорити српски. Може се очекивати за највише три године. Тако каже онај који је обучава овом нашем лепом језику, а име му је Српко Лештарић.

Српко Лештарић (1949) гласовити преводилац са арапског, до сада је превео више од 40 књига. Његова званична биографија богата је резултатима упорног и доследног рада током више од седамдесет година па онај ко би хтео да има увид у то, може се распитати код свезналице „Википедије”, а још боље на https://www.srpkolestaric.com. А ја ћу овде овлаш да испричам део његове биографије који се тамо не може наћи, иако је намера овог текста превасходно да говори о његовом подухвату који је у току.

Када је био при крају студија, догодило се да се оженио и добио кћеркицу. Идући за својом визијом, кренуо је тада, са све бебом Александром и млађаном Гоцом, у Сирију. Вукла га је жеља да учи арапски на извору. Стигли су у Алеп и тако је почео, а временом…

Временом, догурао је да већ две године преводи капитално дело „Хиљаду и једна ноћ”. И све то о свом руву и круву.

Како је уопште дошао на идеју да се прихвати оваквог посла?

Установио је, каже, да су му дотадашњи преводи „Прича из 1001 ноћи” неубедљиви. Једини интегрални превод Марка Видојковића био је рађен према буквалном руском преводу, што је у прозним деловима још и пролазило захваљујући таленту и савесности преводиоца, али често херметични стихови стављали су га пред незаслужена искушења. Винавер је свој избор, сматра Српко, „превинавероводио” по већ прекомотном Мардрисовом француском преводу, па је цели текст сувише одступао од оригинала. Делимични преводи Бејтића и Коркута са арапског били су му превише зачињени бошњачко-исламском лексиком и реториком, а нису увек савесно ни пратили изворник.

– Кад ми је почетком деведесетих Ејуб Штитковац јавио да наш „класић” Есад Дураковић у Сарајеву ради на преводу „1001 ноћи”, понадао сам се да ћемо напокон добити превод достојан дела. Веровао сам у његов завичајни језик на којем је у студентским данима стварао сјајне песме у прози, да и не говоримо о компетенцији у арапском. Када се књига 1999. појавила, показало се да су моја очекивања била претерана. Није ми преостајало ништа друго до да се и сам огледам на том послу – каже Лештарић.

„Приче из 1001 ноћи” су почетком 18. века, у Галановом француском преводу, на јуриш освојиле Европу и сав културни свет. Тај први превод обухватио је 282 ноћи, плус неке додатне приче, укупно око 350 ноћи. Захваљујући неизмерној популарности „разиграног Оријента” до краја 19. века зборник је добио безброј нових превода, што с француског што с арапског, и нагурао на цигло хиљаду и једну ноћ да би пред западњачком логиком оправдао број из наслова који је, код Арапа, био пука метафора за мноштво. Данас знамо да је то постигнуто у трци за новцем, што грозничавим проналажењем нових, загубљених прича на арапском, што уз помоћ разних дописивања, кривотворења и измишљања нових прича и нових ноћи које су понекад настајале и превођењем на арапски с европских језика па подметане као оригиналне.

Двадесетак година Српко се премишљао, скупљао храброст, затим се три године припремао и опремао. Покуповао је и све штампане преводе до којих је дошао.

Код „1001 ноћи”, каже, прва је ствар да се преводилац определи за изворник, јер дело има више редакција, а чак ни у оним главним, које носе исто име, не носе све ноћи исте редне бројеве, нити садрже све исте приче. Махсин Мехди, рођени Багдађанин и професор на Харварду, посветио је живот циљу да размрси то излуђујуће клупко. Он је 1985. објавио до данас једино критичко издање најстаријег познатог изворника на народном језику из 14-15. века, дело које је данас незаобилазно, а није било у рукама ранијих преводилаца, осим два енглеска. Набавио је и то дело.

– Са осам збирки превода усмене прозе с источноарапских дијалеката у српску културу сам пренео главнину досад публикованих аутентичних арапских народних прича и сам пристојно упознао ту традицију. Остало је, дакле, још само да се упустим у рад на преводу оригиналног рукописа „Прича из 1001 ноћи”. То никако нисам могао ни смео заобићи, с тим да најпре преведем Мехдијеву редакцију, а онда и целу каирску, не испуштајући ни славне „сирочиће”, приче попут „Аладина и чаробне лампе”, „Алибабе и четрдесет разбојника” итд. У међувремену сам, између осталог, у „Мостовима”, у оквиру припрема за рад на зборнику, објавио и нови превод знаменитог Борхесовог есеја „Преводиоци Хиљаду и једне ноћи” – каже Српко.

И тако, рекло би се да је најтеже прошло. Али није.

– Арапски језик у „1001 ноћи” мени је добро познат и лак, нејасна места су ретка и досад су сва била решива, а за две године рада стигао сам близу половине. Проблеми су махом у стиховима, којих у „1001 ноћи” има на хиљаде, често из пера познатих класичних песника између шестог и 13. века. Није редак случај да се мора наћи цела поема аутора неког исечка (пре тога морате сами идентификовати песника и песму), да би се могло допрети до закучастих значења средњовековних арапских метафора и алегорија, без чега то не можете превести. То немилосрдно отима време. Осим тога, ја сам одлучио да типичне арапске парове стихова римујем, и то не на једном завршном слогу него на два, што такође тражи времена. Алтернатива је само слободни, невезани стих, али мени то у делу из арапског средњег века не би било по укусу – објашњава Српко Лештарић.

Оволики рад, знање, даровитост, немерљиви су. Неко је давно рекао (парафразирам): Откад је измишљен новац, свако тапшање по рамену изгубило је смисао. Ово потврђује и наш саговорник:

– Да, то је болно питање. Мада се из мојих новијих интервјуа могло сазнати да радим на овоме, нико од издавача није се ни нашалио да упита како посао напредује и треба ли ми шта. Сви би да добију „Приче из 1001 ноћи” на готово, без икаквих улагања, а још ако би могло и за јефтине паре… Видојковићевом сину није плаћен ни динар за кроатизовани превод његовог оца објављен у огромним тиражима, а ни колега Дураковић, чији херојски посао обављен у време најстрашније опсаде Сарајева није за 25 година удостојен ни једног јединог приказа у српској култури, није наплатио ни цвоњка за свој превод. А опет, нема сумње да ће, ко год хтедне да се лати објављивања „Прича из 1001 ноћи”, сместа поднети захтев Министарству културе за субвенцију која се даје за капиталне пројекте. Захтев подноси издавач. Зашто би он тада мислио на преводиоца, који је увек био, остаје и ваљда и треба да остане – монах?

Преузето са https://www.politika.rs/scc/clanak/662510/seherezada-progovorila-srpski