Сажетак

После Колубарске битке, крајем 1914. године, аустроугарска војска повукла се из Србије, али је иза ње остала епидемија тифуса. На србској страни сматрало се да су болест донели заробљени аустроугарски војници, мада се не искључује ни општа немаштина, крах редовне здравствене службе и непостојање амбуланти за цивилно становништво. Средиште тифусне епидемије било је у Ваљеву. У сузбијању е   пидемије учествовале су бројне медицинске мисије са стране, највећим делом из Енглеске, али са слабашним успехом.

Стање се битно изменило тек по доласку енглеске војне мисије коју је предводио др Вилијем Хантер    (1867 – 1937). Мисији је наређено да се не бави лечењем оболелих, већ да своје деловање усмери на превенцију, што је остварено прекидом железничког саобраћаја, укидањем војничких одсустава и депедикулацијом људи. Ово последње постигнуто је конструкцијом србског бурета, металног бурета у чијем се доњем делу загрева вода и претвара у врелу пару која, у одећи сложеној у горњем делу бурета (изнад воде), уништава ваши и гњиде као узрочнике тифуса.

Деловањем ове мисије, за равно два месеца, од половине марта до половине маја 1915. године, угушена је тифусна епидемија у Србији.

Кључне речи: Енглеска војна мисија, Вилијем Хантер, епидемија, тифус, депедикулација, србско буре.

Уводне напомене. Аустроугарска војна офанзива у Србији, започета непосредно по објави рата (отвореним

телеграмом од 28. јула 1914) сломљена је већ пре краја августа, а ослобођењем Шапца и Мачве, 24. августа 1914. године, са територије Србије протеран је и последњи непријатељски војник. “Српска војска имађаше на крају као ратни плен: на 6.000 заробљеника” и много ратног материјала (Ђорђе Јеленић, Нова Србија и Југославија, Београд 1926, 332).

Петнаестак дана касније, аустроугарска војска поново је прешла Дрину, да би се, нарочито од средине октобра, надмоћнија и војнички и материјално, нашла у новој, снажној офанзиви. Срби су се повлачили уз осетне губитке. Но, “у сталном гоњењу, преко рђавих и блатњавих путева, са комором која је каснила”, и непријатељ је почео да малаксава. “Из саслушања многих непријатељских бегунаца види се да су код непријатеља наступиле тешке прилике, и то како у погледу исхране и снабдевања, тако и у физичкој исцрпљености њиховој”.

Да би се искористио “овај моменат слабости код непријатеља, а морал и дух код наших трупа подигао”, војвода Радомир Путник (1847-1917) издао је 2. децембра наредбу Првој армији и трупама Ужичке војске да наредног дана, на левој обали Западне Мораве, енергично нападну непријатеља и принуде га на повлачење. Трупе одбране Београда требало је да остану на својим положајима обезбеђујући десни бок и позадину Друге армије. “Аустроугарски покушај да своје трупе прераспореди и да после узимања Београда крене на Младеновац и Тополу, био је тако онемогућен. Србска офанзива “имала је ненадан успех. Аустријски фронт био је пробијен и растројен. Поражена војска наже у панично бекство, немајући више нигде ни часа времена да се спреми и одупре. Ова рудничка или колубарска битка најсјајнија је српска победа у светском рату. Срби су заробили 323 официра и 42.215 војника и огроман ратни материјал и сву су земљу, до последње стопе, очистили од непријатеља” (Владимир Ћоровић, Историја Срба 1-3, Београд 1989, Трећи део, 218). “Сем рањених и болесних, 16. децембра 1914. године, Србија је имала нових 60.000 заробљеника… Број заробљених непријатељских војника био је већи од броја пешака-бораца целокупне српске војске у то време” (Ђ. Јеленић, Наведени рад, 337). “Нема више ни једног Аустријанца у Србији”, ако се ту не рачунају 70.000 заробљеника (Саво Скоко, Уз Успомене Живојина Мишића, Београд 1969, 39. и 57), могла је тада победоносно саопштити србска Врховна команда.

Победа је плаћена великим људским жртвама: из строја је избачено укупно 163.557 србских ратника, од чега 2.110 официра, 8.074 подофицира и 153.373 војника (Исто, 357).

Било како било, свој војнички успех Србија није могла искористити за напредовање према западу и северу. “Хигијенске прилике, које ни пре рата нису биле много повољне, постале су за време овог тешког ратовања, с растуреним кућама, с гомилама лешева и рањеника, управо страшне. Избише епидемије. Нарочито је била тешка зараза пегавог тифуса, која је узела огромне размере и покосила на хиљаде живота, можда више него сама борба. То је учинило да Срби нису могли искористити потпуно своју победу и да нису могли прећи у напад и придружити се са своје стране Италији, кад је ова, у пролеће 1915, објавила рат Аустро-Угарској, и кад је руска војска, пред уједињеном снагом Немачке и Аустро-Угарске, с великим губицима почела да узмиче из Галиције и Пољске” (Вл. Ћоровић, Наведени рад, 219).

На србској страни сматрало се да су болест донели заробљени аустроугарски војници, али се чешће може прочитати и да је “много вероватније да је то била неизбежна последица постојећих услова: потпуног расула у целој земљи, неометаног тумарања бескућних избеглица и војника, хладноће, глади, опште немаштине и потпуног краха редовне здравствене службе. Није било никаквих контролних прегледа, мера предострожности или санитарне инспекције, и није било никаквих амбуланти за цивилно становништво”.

Уистину, почетак Великог рата затекао је србску медицинску службу у изузетно тешким условима, пошто је време од балканских ратова било прекратко да би дошло и до најминималније кадровске обнове. Што се тиче санитета србске војске, он је у рат ушао релативно добро организован, припремљен и опремљен за збрињавање повређених, али је све то било у складу с маленим материјалним могућностима државе. Но, оно што је било сасвим извесно, та служба ни кадровски, ни организационо, ни санитетско-технички није уопште била спремна у хигијенско-епидемиолошком смислу; она није могла одговорити не само превентивним захтевима за случај било каквог масовног обољевања, него ни у лечењу и нези болесника у таквим случајевима. Молба Србског Црвеног крста за помоћ наишла је у Међународном Црвеном крсту само на моралну потпору; рат је већ харао по целој Европи, те Међународни Црвени крст предлаже Србском да помоћ од сродних институција у свету затражи непосредно. Одзив на тај апел био је неочекивано велик, те у Србију, уз људство, почиње да стиже и материјална помоћ у виду санитетског и другог материјала: кревети, доњи веш, ћебад… (Прву већу пошиљку санитетског материјала послао је у Ниш амерички Црвени крст на самом крају 1914. године, а пратили су је др Кук из Мичигена и др Кукингхем, полицијски лекар из Њујорка; било је то у време кад је србски посланик у Француској, тражио да се у Србију пошаље милион и по кошуља).

Што се људства тиче, прва је стигла медицинска мисија америчке војске на челу са др Едвардом Рајаном (1883 – 1923), специјалистом за тропске болести, која у Београду одмах отвара једну болницу “опште праксе”. (Почетком 1915. године и сам је оболео од пегавог тифуса, али кад се опоравио, током априла, наставио је с радом. Од повлачења србске војске из Београда до уласка окупационих трупа, он је, по овлашћењу престолонаследника Александра, обављао послове градоначелника, управљао снабдевањем градског становништва, бринуо о болеснима и рањеним, те је сматран за “београдског хероја”).

Бројне групе и појединци пристижу у Србију почетком јесени 1914. године, тако да се велик број лекара и другог медицинског и пратећег особља из иностранства убрзо нашао на фронту, непосредно уз србске војнике. У једној таквој групи био је и др Ђуро Гуча (1876 – 1964), Словак, родом из Бачког Петровца, који је крајем октобра, заједно са својом женом Селмом, четворицом лекара и осморо болничара и медицинских сестара, једним грчким бродом отпутовао из Њујорка у Солун, а одатле на србско ратиште, у америчко-чешку медицинску мисију стационисану у Ђевђелији, финансирану средствима великог србског добротвора Џона V. Фротингама (1878 – 1935, потомка једне од најстаријих америчких породица која се из градића Холдернес, у Енглеској, доселила у Америку јуна/јула 1630).    Госпођа Гучова, позната као Ђевђелијска Болничарка, у истој мисији била је асистент своме мужу, али не задуго; почетком фебруара 1915. године доктор Ђуро оболео је од тифуса, а двадесетак дана касније оболела је и његова жена; он се извукао, а жена му је 12. марта умрла и, иако Јеврејка, сахрањена по православном обреду, уз чинодејствовање четворице свештеника (Đuro Guča, „Rozpomienky na môj dobrovol’nícky život v Srbsku od roku 1914-1916“, Naš život Bački Petrovac, broj 2/1937, 3-4/1937. i 1/1938, 38-40).

Здравствене неприлике. Бројни извештаји страних лекара који су тада деловали у

Србији, казују да су за епидемију више криве србске власти него Аустријанци: “Болест су донели и раширили пацијенти који су слати у градове у групама без одговарајуће најаве и без икаквих података о томе од чега болују… Било је само потребно да се стекну услови претрпаности и прљавштине који прате ратно стање, па да избије епидемија широких размера”. Један од њих одмах је констатовао да “у овој земљи апсолутно нема хигијене”, а амерички новинар Џон Рид пише да је “предузимање превентивних мера за Србе био знак кукавичлука. На последице епидемије гледали су са неком врстом притајеног поноса, нешто слично као што се у средњовековној Европи гледало на кугу” (J. Reed, The War in Eastern Europe : Travels Through the Balkans in 1915, London 1995, 5).

Др Ричард Стронг (1872 – 1948), шеф једне америчке медицинске мисије, наводећи пример хируршке болнице са 400 кревета и 1.600 пацијената, од којих 1.100 оболелих од тифуса, сведочи да се толиком броју болесника није могла поклонити ни нега ни пажња. Др Хантер бележи да је тада у целој Србији било свега око 400 лекара, од којих се 360 разболело од пегавца, а једна трећина их је умрло. Чланови страних мисија такође су били угрожени: пет америчких лекара умрло је од пегавца, а од тринаест француских лекара само један није оболео, док су шесторица умрла (W. Hunter, „The Prevention and Arrest of Lice-Borne Diseases by New Methods of Disinfection“, The Lancet 2, 1918, 347)[1].

Госпођа Катарина Штурценегер (1854 – 1929), из Цириха, која је у Србију дошла на самом почетку августа 1914. године, у време кад још скоро да и није било рањеника, пише да је тифус избио у Ваљеву, “изазван многобројним лешевима који су лежали наоколо, пошто Аустријанци који су се брзо повлачили нису стигли да их сахране. Епидемија је почела да узима маха. Онај ко је још могао да побегне, тај је побегао, али је на тај начин истовремено епидемија почела да се шири по целој земљи. Тако је доспела и до нас (у Нишу) и у заробљенички логор који се налазио иза наше болнице. Пошто су људи били сабијени на малом простору, то је тешко било изаћи на крај с овим анђелом смрти, који је спопао све слојеве народа… Што су људи више сабијени на малом простору уопште, посебно у рововима итд, то се болест лакше и брже шири (Катарина Штурценегер, Србија у Европском рату 1914-1915, Нови Сад 2008, 119-138).

Др Рејнолд Кирби-Смит у својим успоменама описује београдску болницу у коју је стигао почетком 1915. године. Затекао је др Рајана оболелог од пегавца, као и више другог болесног особља. Болница је имала око 1.500 болесника, а од лекара били су способни за рад само он, Кирби-Смит, Американац др Батлер, један србски лекар и једна руска лекарка. Дневно је умирало од 35 до 40 болесника и он, војни хирург с великим искуством, каже да су то биле најужасније сцене које је видео у животу. Каже, такође, да је од око 60.000 аустроугарских ратних заробљеника једна трећина умрла у епидемији пегавца, мада су били третирани с најбољом пажњом која им се у постојећим условима могла указати. И записао је да ће укупан број Срба помрлих током те епидемије заувек остати непознат.

Жариште епидемије било је у Ваљеву, са стопом смртности око 70 одсто; током пролећа

тамо је од тифуса умро двадесет један лекар. “Србија је своју несрећу повећала у овој години са 30.000 умрлих војника, 20.000 заробљених и око 200.000 цивила умрлих од тифуса и других болести. Тифус није поштедео ни медицинско особље: умрло је 57 лекара, чак и неколико свештеника који су сахрањивали покојнике” (Адам Стошић, Велики дани Србије 1914-1918, Београд 1994, 91).

Један аутор каже да “благодарећи брзој и ефикасној помоћи, коју Србији указаше Француска и Енглеска са лекарским мисијама и санитетским материјалом, као и енергичном раду једног Државног Одбора, створеног нарочито за угушење заразе, пегави тифус беше угушен тек концем маја месеца. Али као његове жртве Србија имађаше: преко 250.000 становника свих година старости, 160 лекара српских и савезничких и на 35.000 аустроугарских заробљеника” (Ђ. Јеленић, Наведени рад, 338).

Ова последња цифра знатно одступа од оне из претходног пасуса, што не значи да је мање вероватна. Напротив, њу можемо прихватити као нешто ближу стварној јер су заробљенички смештајни услови више погодовали ширењу епидемије и већој смртности оболелих. Зна ли се све то, и ако штампарском грешком није испуштена једна цифра, утолико бесмисленије делује податак Розе Папо, санитетског генерала Југословенске народне армије, да је “само у Србији од краја 1914. до јуна 1915. од тифуса боловало 22.033 лица” (Војна енциклопедија, књига 9, 786).

Било како било, чим су констатована прва обољења од пегавог тифуса, на самом почетку 1915. године, србски војни санитет уложио је велики напор да спречи ширење заразе, али све то било је безуспешно.

Помоћ са стране. Током прве половине 1915. године, у време велике епидемије тифуса,

када је то било од пресудне важности, обим и људске и материјалне медицинске помоћи са стране снажно се повећао. Највећи број санитетских екипа стигао је из Енглеске, Русија је у једној својој мисији имала 111 чланова, а шеснаесточлану екипу послала је Грчка. Из Сједињених Држава, са неколико екипа Црвеног крста стигле су четрдесет четири особе, а једну групу од осам лекара и болничарки, послату као појачање чешко-америчкој болници у Ђевђелији,    опремио је Американац Џон Фротингам о свом трошку.

На јачање добротворних активности за помоћ србском народу, врло велик утицај у Сједињеним Државама имало је деловање госпођице Јелене Лозанић (1885 – 1972), кћери Симе Лозанића (1847 – 1935, који је једно време био и председник Србске краљевске академије), послате тамо да заступа интересе Србског Црвеног крста.

“Половином јануара 1915. године, кад се епидемија пегавца разбуктала, Америка је имала седам лекара и 24 сестре, док су Руси послали десет лекара, 110 медицинских сестара и болничара, са опремом која је вредела 250.000 долара”. До 25. марта, кад је епидемија почела да јењава, Русија је послала још неколико медицинских мисија (Жарко Вуковић, Стране медицинске мисије у Србији, Београд 2004, 96-97).

Од велике користи били су чланови француске санитетске мисије која је у Србију дошла почетком 1915. године. Велик број француских лекара и болничара учествовао је у сузбијању тифусне пошасти, а “за све време боравка и рада у Србији ови Французи су уживали искрене симпатије и у војсци и у народу” (Милан Ж. Живановић, О евакуацији српске војске из Албаније и њеној реорганизацији на Крфу (1915-1916) према француским документима, Историјски часопис XIV-XV, Београд 1966, 251).

Универзитет у Торонту организовао је болнице у Солуну и Битољу, а њихов капацитет био је 1.040 постеља. У обема болницама радило је 50 лекара и професора, 73 болничарке и 173 лица у помоћним службама. Касније, стижу у Србију појединци и медицинске екипе из Аустралије, Новог Зеланда, Швајцарске, и других земаља. “Треба истаћи да су све екипе биле опремљене неопходним средствима за рад са болесницима – од постеља до лекова – а финансирале су их хуманитарне организације, државе или приватна лица. Многе земље су послале помоћ у новцу и лековима: Француска, Русија, Италија, Јапан, Швајцарска, Аргентина, Чиле, чак и Турски Црвени полумесец”. Ипак, из свега тога Српски Црвени крст извео је кус и непристојан закључак да је “било у Србији 543 члана медицинских мисија од којих 100 лекара” (А. Стошић, Наведени рад, 644).

Код Жарка Вуковића читамо да је “Врњачкој Бањи радила велика, одлично опремљена болница Црвеног крста Велике Британије, а друга болница Црвеног крста била је у Скопљу. __У Београду је постојала британска болница за пегавац, а широм Србије била су развијена превијалишта – у Аранђеловцу, Смедеревској Паланци, Рековцу, Краљеву и другим местима. Тако је у току лета 1915. године у саставу ових болница било више од 600 жена лекара и сестара и добровољних болничара, које су највећим делом дошле из Шкотске. У овај број нису урачунати они који су били у саставу других мисија или који су долазили на своју иницијативу” (Ж. Вуковић, Наведени рад, 146).

Ипак, све то било је недовољно, а стање се битно изменило тек по доласку енглеске војне мисије.

Енглеска војна болница у Србији, Енглеска војна мисија за рад у Србији, под званичним називом Британска војна болница при српској војсци, установљена је 15. фебруара 1915. године, одлуком Министарства за рат Уједињеног краљевства, а за њеног команданта постављен је Вилијем Хантер, лекар, за ту прилику “унапређен” у чин пуковника. Др Хантер дипломирао је у Единбургу 1883. године, тамо је обавио општи лекарски стаж, а усавршавао се у Лајпцигу, Бечу и Стразбуру. По повратку у Енглеску, запослио се у Кембриџу, где се бавио лабораторијским истраживањима пернициозне анемије, врло тешког облика малокрвности, понекад и са смртним исходом. Од 1895. године радио је у лондонској болници за заразне болести.

Пуковник Хантер показао се као изванредан организатор и епидемиолог, а своје савесно вођене белешке медицинске и техничке природе, као и статистичке податке везане за рад мисије, одмах по завршетку рата средио је и објавио у једном од водећих светских медицинских часописа.

Према Хантеровим записима, редослед појединих догађања у вези с оснивањем мисије био је следећи:

Деветог фебруара 1915. године, србска влада суочена с епидемијом тифуса, од енглеског Министарства спољних послова телеграфским путем затражила је да се у Србију пошаље мисија од сто лекара.

Молба је истог дана прослеђена Министарству рата, да би је министар, лорд Хорејшо Киченер, одмах уступио свом државном секретару сер Алфреду Киоју.

Десетог фебруара А. Кио позива др Хантера, као начелника одељења у лондонској болници за заразне болести, да се с њим договори о избору 25 лекара, колико је одлучио да их буде у мисији, као и о командовању мисијом; др Хантер је добио овлашћење да сам одабере лекаре.

Једанаестог фебруара, пошто је прихватио команду над мисијом, др Хантер је добио чин пуковника енглеске армије и започео с прикупљањем информација о врсти епидемије у Србији. (У Министарству рата знало се да у условима кад санитетско особље није имало војне чинове, трупни лекари нису имали никакав ауторитет код војног старешинског кадра; многи командујући официри имали су предрасуде према санитетској служби, сматрајући је непотребном и сувишном, јер успорава кретање јединица, а њено присуство у војсци сматрали су најобичнијом формалношћу).

Дванаестог фебруара, др Хантер је из Србије добио одговор да се ради о пегавом а не трбушном тифусу. Истог дана њему је за заменика одређен мајор др Џ. Е. Ф. Стамерс, лекар епидемиолог с великим искуством из Индије и Јужне Африке, а у мисију су увршћени лекар-бактериолог Виљем V. C. Топли, капетан по чину и још двадесет два лекара, сви поручници.

Мисији је наложено да 15. фебруара, с лондонске железничке станице Викторија, крене “на службу у иностранство”, тако да поручници нису ни знали куд иду; ови млади људи били су убеђени да иду у Француску, што је код њих изазвало радост и весеље.

Мисија је добила изричиту наредбу да се не бави лечењем оболелих. Њен основни циљ био је усмерен на превентивни рад: требало је снимити ситуацију на терену, у целој Србији, и предложити мере којима би се најпре спречило ширење епидемије, што би довело до њеног гашења. Мисија је са собом понела 300.000 комплета вакцине против колере и пегавог тифуса, а касније јој је достављено још 200.000 доза.

Као што је и одређено, мисија је на пут кренула 15. фебруара, у Марсељ је стигла 22. фебруара, у Солун, бродом, 2. марта, а у Ниш, возом, 4. марта у осам сати ујутру.

Из безбедносних разлога, србској влади није саопштавано шта се све предузимало у вези са слањем мисије. Пуковник Хантер је тек 1. марта, по доласку у грчку луку Пиреј, брзојавио пуковнику Харисону, енглеском војном аташеу при србској Врховној команди у Крагујевцу, да је мисија на путу. Харисон је тај телеграм примио тек 2. марта у 18 сати, после чега је затражио хитан пријем код председника србске владе Николе Пашића који је послао поруку пуковнику Хантеру и одредио поручника Петронијевића да пресретне мисију на њеном путу за Ниш.

Мисију су на нишкој железничкој станици дочекали представници енглеских дипломатских служби у Србији и, у име србске владе, начелник санитетског одељења у Министарству војске пуковник Симо Карановић и главни инспектор војних болница пуковник др Тадија Сондермајер, Пољак по рођењу. Непосредно по окончању свечаног церемонијалног дочека, Енглези су одржали двочасовну конференцију с представницима србског санитета (“са Парламентарном санитетском комисијом”, како пише Хантер), на којој су добили све неопходне податке о здравственој ситуацији у држави. На тај начин, мисија је од првог тренутка успоставила лепу сарадњу са србским властима, а била је одлично обавештена и о тренутним санитарним приликама у Србији.

Хантер је водећим представницима србског санитетa изнео “главне препоруке, а оне су се односиле првенствено на вашљиву природу пегавог тифуса и рекуренса (повратног тифуса) и строги захтев да сваки човек и свака жена у Србији помогну у рату против епидемије, баш како су се успешно борили против Аустријанаца. Смрт вашима; како ратовати у овом новом рату; како убити ваши простим практичним, домаћим средствима” (V. Хантер, Наведени рад, 53-54).

Већ 5. марта др Хантер срео се с Николом Пашићем који му је, на немачком јeзику, дао “потпуне информације” о тешкоћама у којима се Србија налази.

Шестог марта, потпуковник Стамерс представио је буре за дезинфекцију (србско буре), 9. марта започето је а два дана касније завршено формирање дезинфекционе станице у Крагујевцу.

Депедикулација. На предлог енглеске санитетске мисије, као превентивна мера против ширења вашљивости (уништавањем вашију на људима и у одећи) уведена је депедикулација људи, употребом импровизованих парних апарата за дезинфекцију и дезинсекцију одеће; први пут је поступак таквом “справом” примењен на југу Африке, у енглеско-бурском рату (1899 – 1902), и на Далеком Истоку, у Руско-јапанском рату (1904 – 1905). Због раширене примене у србској војсци, овај уређај начињен по нацртима др Стамерса, члана Хантерове мисије, назван је србско буре. Постоје две врсте србског бурета (или, како је то остало познато из санитетског искуства током партизанског ратовања 1941-1945. на подручју некадашње Југославије: партизанског бурета) и једна и друга врста имају огњиште у коме се ложи ватра, казан из кога се испарава врела водена пара и комору у којој виси одећа за чишћење.

Прва врста бурета састоји се од металног казана на постољу, испод кога се ложи ватра за загревање воде. На казан се ставља дрвено буре са рупама на дну кроз које пролази пара. У дрвено буре ставља се одећа, после чега се оно добро затвори.

Друга врста бурета израђује се од металног (обично бензинског) бурета на постољу, а испод њега се ложи ватра. У доњем делу бурета налази се вода која се загрева и претвара у врелу пару. У горњем делу бурета, изнад воде, поставе се пречке или препрека са рупама. Да одећа не би нагорела у додиру с металним зидовима, унутрашњост бурета облаже се дрвеним пречкама.

Загревањем воде на 100 степени Целзијусових, врела водена пара струји кроз одећу која је сложена у бурету. Овим поступком ваши и гњиде (јајашца од ваши) биће потпуно уништене, али ће дезинфекција понекад бити само делимична.

Уместо лечења, превенција. Осмог марта мисија је србској влади предочила потребу да се дотадашња борба против тифуса измени, те да се, уместо лечењем, даље ширење болести спречи “превенцијским мерама, згодним по једноставности и масовној примени, којим се ширење епидемије може зауставити и тиме олакшати притисак на болнице”. У том смислу, предложене су и “мере које треба да присвоји влада, управе градова и болница да би спречили ширење пегавца и рекуренса:

1. Обавезна пријава, изолација и депедикулација у болничким установама;
2. У градовима и селима систем пријаве вршити преко домаћина куће;
3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;
4. Смештај оболелих у болнице где је то могуће;
5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;
6. Јавност обавештавати плакатима и новинама;
7. Формирање јавних дезинсекционих станица;
8. Формирање новоимпровизованих парних дезинцекционих буради, које је осмислио потпуковник Стамерс, “тако прост, тако јефтин и тако лаки да се могу израдити у сваком броју и у сваком селу, чак и у сваком домаћинству у земљи”. Већ 16. марта све

предложене мере почеле су да се предузимају широм Србије, и у грађанству и у војсци.

Дванаестог марта, такође у Крагујевцу, капетан др Топли оформио је бактериолошку лабораторију, а наредног дана, у крагујевачкој Болници шкотских жена број 3, успешно је испитано како функционише тек успостављена дезинфекциона станица. Већ 25. марта представљен је покретни железнички дезинфектор у Крагујевцу, а 6. априла исти такав и у Нишу; у међувремену, 2. априла, формиран је први енглески санитетски воз за вакцинацију.

Др Хантер сматра да су епидемију у србску војску и народ “унели” аустроугарски војници, а тај став доказује податком да до друге половине октобра 1914. године у Србији није забележено ниједно обољење пегавог тифуса. Тек у другој половини октобра, у време битке на Сувобору, од пегавца је умрло шест лица, током новембра деветнаесторо, а до половине децембра још четрнаесторо. Као жариште епидемије означио је Ваљево, где је србска војска, пошто је тај град био ослобођен, затекла преко 3.000 напуштених рањених и болесних аустроугарских војника, од којих је већина била оболела од пегавца. Сем њих, Србија је имала и до 60.000 ратних заробљеника с којима није знала шта да ради, па их је, на своју несрећу, распршила на разне крајеве, све до Ђевђелије и Битоља, чиме је целу земљу увукла у епидемију.

Када је британска мисија стигла у Србију, епидемиолошка ситуација била је већ ужасавајућа. Хантер наводи да је највећи број примљених (2.493) у неку енглеску болницу током једне године био онај из 1864, а да је целе те године од пегавца оболело око 20.000 људи. У Србији су ти бројеви вишеструко премашени, па Хантер каже да је видео 1.000 оболелих не у једној години већ у једном дану, и то војника, док се цивилима ни броја не зна. У наведеној енглеској епидемији смртност је била 19%, а у Србији око 30%, да би се у једном тренутку попела на свих 40%. Епидемија је косила и лекаре, тако да др Хантер сведочи како је у првој посети крагујевачкој болници видео да су о 953 оболела војника бринула свега два лекара, од којих је један, Швајцарац, умро десет дана касније. (Вреди навести и податак да су два члана енглеске мисије, поручници Шортен и Мек Фаден, “зарадили” тифус већ после два дана боравка у Србији, те да су се после четири недеље боловања вратила у Енглеску).

За центар борбе против епидемије пегавог тифуса др Хантер је одабрао Младеновац, значајан железнички саобраћајни чвор, и потом предузео мере да то место буде “најчистија и најуређенија станица у Србији”. Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, започета је и депедикулација помоћу србског бурета. За сваку чету (око 250 војника) обезбеђено је по једно буре, а поступак је понављан сваке две седмице.

Формирани су и санитетски возови за дезинфекцију и вакцинацију, чије су базе биле у Кијеву и Раљи, јужно од Београда.

Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби против пегавца и вашљивости, тако да је епидемија завршена већ 17. маја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Солуна 14. јуна 1915. године.

Рад Хантерове мисије убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији. И показало се да су србске власти, војска и народ с одушевљењем прихватили све препоручене противепидемијске мере, тако да је епидемија пегавог тифуса у Србији из прве половине 1915. године брзо заустављена и угушена. У другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом (у Русији, Аустрији, Бугарској, Пољској, Румунији), стопа обољевања одржавала се током целога Великог рата.

[1] Предавање О СПРЕЧАВАЊУ И ЗАУСТАВЉАЊУ БОЛЕСТИ КОЈЕ ПРЕНOСЕ ВАШИ НОВИМ МЕТОДАМА ДЕЗИНФЕКЦИЈЕ.

Одржано пред Краљевским медицинским друштвом 17. јула 1918. године.

АУТОР: ПУКОВНИК ВИЛИЈАМ ХАНТЕР, Ц.Б., А.М.С., ПРЕДСЕДНИК САВЕТОДАВНОГ ОДБОРА ЗА СПРЕЧАВАЊЕ ЕПИДЕМИЈСКИХ БОЛЕСТИ У ИСТОЧНИМ РАТНИМ ОБЛАСТИМА, 1915–1917; ПУКОВНИК НА ЧЕЛУ БРИТАНСКЕ ВОЈНО-САНИТАРНЕ МИСИЈЕ У СРБИЈИ, 1915; КОНСУЛТАНТ-ЛЕКАР ПРИ ИСТОЧНОЈ КОМАНДИ. Прим. уредника

Част ми је да вас обавестим да су радови наших најпознатијих историчара медицине (већина пуковници и генерали Војно медицинске академије) о тифусу у Првом светском рату и положају Србије у вези и у току 1914. години у Првом светском рату, које су изложили 2014. године у Москви на међународној научној конференцији «ПРВИ СВЕТСКИ РАТ: 1914. ГОДИНА: ПОГЛЕД ПОСЛЕ СТО ГОДИНА — Од мира ка рату», коначно објављени и на српском језику у ТРЕЋЕМ БРОЈУ научно-образовног часописа за вишедисциплинарна научна истраживања о култури СлоВена ЈУСТИЦИА, који је управо изашао из штампе. 

Ови историчари медицине су у Москву дошли на мој предлог по позиву Универзитета МНЕПУ.

Ови радови су објављени већ 2015. године на руском језику у Зборнику радова са ове конференције.

Али ето прошло је више од десет година пре него што сам успео да објавим ове радове и на српском језику, како се не би десило да се тај бактериолошки рат примени против Срба поново — на сличан начин јер радова о тифусу као средству помора Срба после Игманског марша није било или барем није било са свешћу да су партизани намерно преведени преко залеђене стране Игмана да би их неко довео у ендемска подручија тифуса код Фоче (др Гојко Николиш је писао како су  сузбијали тифус а филмови и филмови су снимани — као брига партизана о тифусарима, али нико није говорио и писао како су и због чега партизани доведени у то тифусно подручије).

Нажалост снимке Аустро-Угарских униформи из 1914. годне у доброј резолуцији нисам могао да нађем на Интернету, није могао да нам достави Архив Србије јер их немају. А није нам доставио ни Војни музеј са Калимегдана.

Био сам принуђен да платим Војноисторијском музеју у Бечу да нам пошаљу у доброј резолуцији три цртежа.

Битно је да се зна и преноси да је тифус унет у Србију управо преко тих униформи Аустро-Угарских војника и њихових заражених војника из ендемских подручија Босне и Херцеговине, због чега је Аустро-Угарска солдатеска и нападала Србију преко Дрине.

Нажалост многи од наведених аутора су напустили овоземаљски свет, али су и на овај начин остали са нама и у нашим сећањима о њиховом несебичном раду и прегнућима на добробит српског народа. Не бих желео да погрешим па ћу овде поменути само упокојене које сам и лично знао: Слободана Јарчевића, проф. Србољуба Живановића, Брану Димитријевића, Александра Недока, Нека им је вечна слава и благодарност — коју чинимо и овим објављивањем њихових радова. Надам се да ћете ово сећање донети и до њихових најближих.

Они који то желе могу наручити за пријатеље и колеге и већ број примерака по цени од 2000 динара, формат је А4. унутрашњи блок има  390 страница у црно-белој техници.

Тиме бисмо покрили део трошкова, јер сам једини који је до сада финансирао и финансир излажење овог научно-образовног часописа, због тога што у овој државни нико не брине не само о вишедисциплинарним научним истраживањима о култури СлоВена и прехришћанској историји СлоВена, већ НЕ БРИНЕ НИ и о тако катастрофалним ратним дејствима као што је Бактериолошки рат — због којег је српски народ и Србија доминантно изгубила ТРЕЋИНУ СТАНОВНИШТВА у Првом свеском рату а Срби у партизанима поново били десетоковани истим таквим тифусом из ендемских подручија «преко Дрине».

Када се упознате са свим радовима и истраживањима и округлим столовима које смо у Регионалној друштвеној организацији ОБЈЕДИЊЕЊЕ СРБА реализовали на тему Првог свестког рата и пре и после вашег боравка у Мосвки и на Универзитету у Доњецкој области, да ћете наћи начин да округлим стоовима, предавањима и дискусијама продужите разматрање питања «Коме је требала Србија без Срба?»

На крају подсећам на оно што је било на почетку: изражавам благодарност:

1. Међународном независном еколого-политолошком универзитету у Москви, и ректору Сергеју Станиславовичу Степанову, који је прихватио мој предлог да се формира СРПСКА СЕКЦИЈА и да се објаве сви радови српских аутора који су достављени на руском језику у репрезентативном зборнику са научне конференције 2014. године
2. Момчилу Зековићу, саветнику Амбасаде Србије у Москви, за културу због тога што ми је задао питањ: «Због чега Аустро-Угарска скоро годину дана није нападала Србију после Колубарске битке?» (Колубарска битка била од 16. новембра до 15. децембра 1914. године а Аустро-Угарска није нападала Србију до почетка нове велике офанзиве 6. октобар 1915. г. што је било око 9 месеци и 3 недеље, односно приближно 10 месеци).

Ми смо а верујем, нажалост и сви у школи учили да се тифус појавио због вашки: нико није помињао плаве мундире Аустро-Угарске, који нису били потребни после Церске битке у августу 1914. (од 15. до 24. августа 1914. године) али су били потребни у зимском периоду новембар — децембар 1914. године. Ево како на то питање и данас одговара Вештачка интелегенција ChatGPT: ШТО БИ МЛАДЕН ДЕЛИЋ РЕКАО — Па људи јели ово могућеееееее? Али заиста је могуће и јасно да ВИ тек под тачком 5 спомиње пегави тифус, али не  СПОМИЊЕ ДА ЈЕ ТАЈ ТИФУС УБАЧЕН преко заражених Аустро-Угарских војника и њихових униформи:  али и констатује да тифус није био гавни разлог НЕнападања: Даље је цитат Вештачке интелегенције:

«Хвала на питању. Постоји више разлога,(због чега Аустро-Угарска армија није више од девет месеци нападала Србију после Колубарске битке) а заједно дају прилично јасну слику зашто је прошло скоро десет месеци до нове велике офанзиве.

Најважнији разлози били су:

1. Тежак пораз Аустро-Угарске

После Колубарске битке аустроугарска војска је претрпела велике губитке у људству, артиљерији и опреми. Морала је да се повуче преко Сава и Дрина и да реорганизује своје јединице. Такав пораз није могао брзо да се надокнади.

1. Руски фронт постао је приоритет

Почетком 1915. године главна борба за Аустро-Угарску водила се против Руског царства. Огроман број дивизија био је ангажован у Галицији и на Карпатима, где су се водиле веома тешке борбе. Због тога није било довољно снага за нови велики напад на Србију.

1. Немачка није сматрала Србију главним циљем

У првој половини 1915. године Немачко царство било је усредсређено на источни и западни фронт. Тек када је процењено да је неопходно успоставити копнену везу са Османско царство, Србија је постала важан стратешки циљ.

1. Чекало се да Бугарска уђе у рат

Ово је вероватно био пресудан политички разлог. Бугарска је током већег дела 1915. године преговарала са обе зараћене стране. Када је одлучила да приступи Централне силе, створени су услови да Србија буде нападнута са севера, запада и истока истовремено. Управо је тај тространи напад у октобру 1915. био много успешнији од претходних аустроугарских покушаја.

1. И Србија је била исцрпљена

Иако је победила у Колубарској бици, Краљевина Србија је била у веома тешком стању. Војска је имала велике губитке, недостајало је муниције и опреме, а почетком 1915. земљу је погодила разорна епидемија пегави тифус, која је однела десетине хиљада живота. То, међутим, није било довољно да Централне силе крену у напад све док нису обезбедиле довољно људства и учешће Бугарске.

Историчари углавном сматрају да је комбинација војних, логистичких и дипломатских разлога одложила нову офанзиву. Није реч о томе да Аустро-Угарска није желела да нападне Србију, већ да није имала повољне услове за успешан напад све до јесени 1915. године, када су заједничку операцију извеле аустроугарске, немачке и бугарске снаге.

Занимљиво је да је победа у Колубарској бици била толико убедљива да је изазвала велико изненађење у Европи. Многи савремени војни аналитичари сматрали су је једном од најуспешнијих противофанзива у првој години Први светски рат, јер је српска војска, после повлачења и тешке кризе, успела не само да заустави противника већ и да га потпуно избаци са своје територије.» крај цитата…

Ако Вештачка интелегенција није програмирана да схвати да је тифус унет нечијим лукавством преко заражених Аустро-Угарских војника из ендемских подручија Босне и Херцеговине и њихових заражених униформи, ми би морали да схватимо и коначно одговоримо КОМЕ ЈЕ ТРЕБАЛА СРБИЈЕ БЕЗ СРБА и за које циљеве стварања наднационалне државе, у којој ништа српско није смело да се спомиње и прославља.

При том ја не оптужујем Аустро-угарску армију да је она плански унела тифус у Србију, али неко то јесте лукаво испланирао, иначе се не би поновило и у Другом светском рату.

Желим Вам све најбоље и у нади да ћемо почети да бранимо интересе српског народа на стручан и одговоран начин, како сте ви то већ учинили и чините вашим значајним радовима, које смо ми само објавили на српском језику — коначно.

Мене можете контактирати на:

bozidar.mitrovic@bozidar.rs

Мобилни/WhatsApp/Viber: +381 61 322 0670

www.bozidar.rs

У савременим европским градовима ретко која прича толико јасно осликава судар капитала, политике и ситног интереса као прича о доласку компанија попут Убер и Болт у Беч. Оно што је представљено као технолошка револуција и модернизација тржишта превоза, у стварности је постало школски пример како се под плаштом напретка могу разградити постојећи системи, обезвредити рад и отворити простор за привилеговане корпорације.

Све је почело познатом причом о дигиталној транспарентности. Грађанима и политичарима обећавана је ефикаснија наплата пореза, прецизније евидентирање вожњи, сигурнији превоз и уклањање „сиве економије“ из таxи сектора. Политичари, жељни модерног имиџа, оберучке су прихватили наратив америчког гиганта. У времену када је свака прича о дигитализацији звучала као цивилизацијски напредак, мало ко је имао воље да постави питање: коме заправо користи

нова парадигма?

Таxи предузетницима је са друге стране, продавана другачија илузија. Говорило се о слободи рада, флексибилном времену, већој заради и могућности да човек коначно „буде сам свој газда“. Многи су поверовали да улазе у систем у којем ће технологија служити њима а не они технологији. Уместо стабилног тржишта добили су бескрајну конкуренцију, константан притисак цена и алгоритам који вредност рада одређује хладно и без одговорности.

Највећа иронија лежи управо у томе што су обе стране преварене истом методом – обећањем користи које никада нису биле стварни циљ. Јер циљ никада није био ни бољи таxи систем, ни бољи положај возача, нити интерес грађана. Циљ је био освајање тржишта по сваку цену.

Резултат такве политике данас је видљив на улицама Беча. Број возача је експлодирао али не и квалитет услуге. Напротив. Када на истом тржишту имате превише возача који се боре за исти број муштерија, цена рада неминовно пада. Зарада постаје недовољна за нормалан живот, па многи раде само делимично или кроз такозвани „Geringfügig“ модел запослења. Формално запослени, суштински социјално зависни. Разлику између минималних прихода и реалних животних трошкова тада покрива држава – односно порески обвезници.

Тако долазимо до апсурда европског социјалног модела: приватне корпорације убирају профит, док друштво сноси последице њихове пословне стратегије. Грађани субвенционишу систем који их истовремено осиромашује. Профит се приватизује а социјални трошкови колективизују.

Посебну горчину изазива чињеница да правила нису важила једнако за све. Традиционалне таxи фирме морале су поштовати строге градске тарифе, лиценце и регулативе, док су велики играчи добијали простор за ценовне манипулације под изговором тржишне иновације. Политичари који би морали штитити равноправност тржишта постали су саучесници у његовом нарушавању. Мали предузетници су годинама упозоравали да се ствара нелојална конкуренција, али њихов глас није имао тежину корпоративног лобирања.

Када држава једном пристане да за велике играче важе другачија правила него за мале, више не говоримо о слободном тржишту. Говоримо о контролисаном тржишту у којем привилегија постаје важнија од закона.

Таxи бранша због тога не пропада само економски. Она пропада морално и друштвено. Возачи више не виде будућност у професији која је некада могла омогућити достојанствен живот. Квалитет услуге опада јер систем подстиче квантитет уместо професионализма. Искусни возачи одлазе, а тржиште преплављују људи који улазе из нужде без дугорочног интереса да граде стандард или репутацију.

Најопаснија последица тек долази. Ако на крају остану само велики играчи, држава ће се суочити са армијом људи који више неће моћи самостално да опстану. Тада ће исти они политичари који су омогућили уништавање малих предузетника морати да финансирају растућу социјалну зависност становништва. А новац ће покушавати да узму управо од великих корпорација којима су претходно отворили врата без озбиљних ограничења.

То је пандорина кутија модерног европског друштва: систем који уништава средњи слој зарад краткорочног профита на крају остаје без темеља који га одржавају. Када нестане мали предузетник, нестаје пореска стабилност, друштвена одговорност и осећај личне економске сигурности. Остају само монопол и зависност.

Прича о Уберу и Болту није зато само прича о таxи тржишту. То је прича о времену у којем политичари технолошки маркетинг мешају са напретком, а грађани цену таквих заблуда плаћају тек годинама касније.

У Бечу, 26. маја лета Господњег 2026.

Милисав Лековић

Почетком 20. века у Сједињеним Америчким Државама био је снажан друштвени покрет познат као Покрет трезвењака (Temperance Movement). Предводили су га протестантски моралисти, женске организације попут Women’s Christian Temperance Union, и религиозни проповедници који су веровали да алкохол представља корен свих друштвених зала: сиромаштва, породичног насиља, криминала, лењости и моралног пада. У таквој атмосфери, конгресмен Ендрју Џон Волстед (Andrew John Volstead) представио је закон који је историју обележио под именом Волстедов акт, односно National Prohibition Act (1919). Он је операционализовао 18. амандман и тиме увео потпуну прохибицију – забрану производње, дистрибуције и продаје алкохолних пића.

Морална Визија

Заговорници прохибиције веровали су да ће укидањем алкохола:

• мушкарци више времена проводити са породицом,
• радничка класа постати продуктивнија,
• друштво моралније и срећније.

Била је то утопијска накана: покушај да се законом укине људска склоност ка опуштању, ритуалу, дружењу и забораву.

Међутим, човек није прост механизам, а људске потребе не подлежу једноставним забранама.

Стварност која је уследила

Уместо смањења конзумације алкохола, прохибиција је довела до:

• процвата илегалне трговине,
• наглог јачања мафије,
• експлозије насиља у урбаним срединама,
• драстичног опадања поверења у закон и државу.

Најпознатији пример је Ал Капоне (Al Capone), чикашки гангстер који је створио империју кријумчарења алкохола вредну милионе долара. Његова мрежа „speakeasy“ / „спикизи“ барова, илегалних дестилерија и ланаца подмићених политичара и полицајаца, симболизовала је ново лице Америке:

• земља у којој је закон постао предмет подсмеха.
• Крв на улицама.

Међуратни период обележили су жестоки обрачуни банди познати као „Рат шверцера алкохолних пића“ / „bootleggers’ wars“.
Најпознатији догађај је:

• Масакр на Дан заљубљених (St. Valentine’s Day Massacre, 1929.)
  Када су гангстери верни Ал Капонеу ликвидирали седам припадника ривалске банде Џорџа „Багз“ Морена (Георге „Бугс“ Морана.
  Слике мртвих тела у медијима шокирале су јавност и означиле мрачну кулминацију прохибиције.

У том периоду број убистава и организованог криминала надмашио је све раније забележене статистике у историји САД-а. Иронија је била очигледна: закон уведен да би смањио криминал — криминал је увећао до неслућених размера.

Губитак Пореза и Економски Пад
Пре прохибиције, алкохол је био један од најјачих порезних извора.
Након забране:

• држава је изгубила стотине милиона долара прихода,
• трошкови полиције, судства и затвора су експлодирали,
• корупција је појела темеље администрације.

У време Велике депресије (1929–1933), губитак пореза од алкохола постао је неодржив.

Укидање Закона

Године 1933., донет је 21. амандман, којим је закон укинут.
Америка је одахнула. Барови су се поново отворили, легалне дестилерије су почеле да раде, а порез се сливао у државни буџет.

Поука

Прохибиција је историјски пример друштвеног експеримента који игнорише људску природу.
Показала је да:

• морал не може бити наметнут силом,
• потребе и навике људи налазе пут чак и кроз забране,
• када држава одузме легално тржиште, криминална подземља га преузимају.

Закон који је имао за циљ да друштво учини бољим — у стварности га је учинио насилнијим, корумпиранијим и лицемернијим.

Закон није узео у обзир да многи људи воле да попију чашицу — не из порока, него често из потребе за дружењем, смирењем, ритуалом, топлином тренутка. Када се таква навика и пореба (неко ће рећи: природна потреба) забрани, не нестаје, већ се сели у сенку где цвета злочин.
Зато се данас прохибиција сматра једним од најбољих примера лоше државне политике, чије последице потврђују основну истину:

Закон може да забрани предмет, али не и људску жељу.

Оснивач Фонда: Јадранка Нићин

Београд

Желећи да подстакнемо очување нашег језика, штитећи га од страних

утицаја неговањем правилног говора, посебно у електронским

медијима Србије, где је улога спикера, водитеља и новинара од

посебне важности, подсећамо да су управо тим поводом 1998.

установљени Фонд „Бранислав Мане Шакић“ и истоимена награда, са

намером да се додељује за врхунски домет и високи професионализам

у овом послу. Од 2017. награда покрива и подручје окружења  и

расејања.

Ово признање носи печат сећања и дужног поштовања према

Браниславу Манету Шакићу, човеку-заљубљенику у чистоту језика и

лепоту изговорене речи, чији су живот и четврт века спикерског рада

остали уткани у битисању смедеревског радија. Имајући поменуто у

виду, исте године од његовог прераног одласка, а на иницијативу

супруге Јадранке Нићин, новинара, и уз свесрдну подршку ове

медијске куће, формирани су Фонд и одличје који носе Шакићево име.

Закључно са 2010. награда је додељивана 16. октобра у Радио

Смедереву, на дан оснивања овог медија (1972.) да би, након његове

приватизације а потом и гашења, целокупна  организација остала

у надлежности  иницијатора и оснивача Фонда, и обавља се у Народној библиотеци Смедерево 5. јуна, на дан рођења  Бранислава Манета Шакића.

Стручни жири, у чијем саставу су представници Фонда и неколико

бивших добитника награде, од 1998. па закључно са 2025. изабрао је

32 носиоца одличја  за које сматра да су својим радом оправдали

сврху постојања овог признања.

Подсећања ради, прву Плакету је добила  Даница Лекић, спикер Радио

Смедерева, која је са колегом Шакићем у овој кући била од његовог

Оснивања. Потом следе  Драга Јонаш (Радио Београд), Марија Славковић

(Радио Београд), Душко Марковић (Радио Београд), Снежана

Живковић (РТВ Нови Сад), Винка Кнежевић (РТВ Крагујевац), Жарко

Обрачевић (Радио Београд) и Томислав Богдановић (РТВ Крушевац).

У низу је затим додељена  Душанки Калањ (РТС), Светлани Алексић (РТВ Панонија, Нови Сад), Александру Гајшеку (ТВ Студио Б, Београд), Стеву Обрићу (РТВ Крагујевац), Милоју Мићи Орловићу (РТС), Мирославу Војводићу (Радио Београд), Десанки Милосављевић (Радио Косовска Митровица), Дини Чолић (РТС), Светлани Младеновић (Радио Београд 202) и Љиљани Марковић (РТС).

Одличје су примили и Марина Рајевић Савић (РТС,Телевизија Храм), Слободанка Вујанић (РТВРС, Радио Републике Српске), Јелена Јеж (Радио „Слово љубве“ Архиепископије београдско-карловачке), Драган Павловић (Радио Смедерево, Лукс радио), Урош Бобић (Спутњик, Србија), Мила Милосављевић (Српска ТВ, Црна Гора), Никола Милојевић (ТВ продукција ЗСО Вуковар, Хрватска), Сања Лубардић (ТВ Студио Б, Београд), Тамара Весна (Српска ТВ УСА, Чикаго), Јелена Ђукић (РТС), Жељко Стефановић (Радио Београд), Милица Недић (РТС), Весна Јаћимовић (РТВ Црне Горе) а носилац одличја у 2025. је Марија Тришић Кнежевић (Регионални ТВ Банат, Вршац).

Уз постојећу награду, која се у континуитету додељује од 1998.

године, Фонд „Бранислав Мане Шакић“ је 2017. установио још једну награду,

Специјално признање, са циљем да се додељује странцима за

висок ниво владања српским језиком. Први добитник је Француз Арно

Гујон, оснивач и директор Хуманитарне организације „Солидарност за

Косово“, а 2018. је отишло у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца

и књижевног ствараоца. Поменуто одличје је 2019. припало

Бразилцу Тијагу Фереири, туризмологу и блогеру, 2020. Јапанки

Фумико Такешити  Кнежевић, корепетитору и члану Народног оркестра

КУД „Градимир“, носилац овог признања у 2022. је Италијан Марио

Лигуори, писац и доцент италијанског језика на Филозофском факултету

и Академији уметности у Новом Саду, а добитник у 2025. је Јерменка

Ануш Балајан, преводилац и књижевни стваралац.

Значај награде „Бранислав Мане Шакић“ је утолико већи уколико се

зна да је прва, и до скора једина те врсте на подручју бивших држава

СФРЈ и свих потоњих до данас, чему у прилог говори и континуитет њене

доделе током 28 година постојања и опстајања  истоимене  Фондације.

„Буњевачка матица“ Суботица

РЕВОЛУЦИОНАРНО УКИДАЊЕ

ШОКАЦА И БУЊЕВАЦА

Исправљајући неправду према Божидару Масларићу,

за кога се грешком тврдило да је организовао затирање имена Буњеваца

Не чекајући крај рата, народна власт објавила је да се о трошку државе сви документи Шокаца и Буњеваца, као и остала евиденција у књигама о њима, мора преправити.

Буњевци нису остварили матичну државу у којој би представљали већинску нацију, већ су се, стварањем нових националних држава после братоубилачког рата, после живота у Југославији, нашли, као и толико пута пре тога, у више држава, између више национализама, принуђени да маневришу својим егом и покушајима асимилације. Спорови о посебној етничкој припадности Буњеваца присутни су у последњих стотину и педесет година. Националне државе и томе одговарајући национализми, продукт су околности које су створиле „нација и држава руку под руку“. Још у 19. веку у француској буржоаској револуцији нација је дефинисана као политичка заједница грађана, али не у етничком смислу. Нација је и америчка, а народи, који ту нацију са сопственом самосвешћу чине, су посве различити. Код нас постоји широко распрострањено бркање појмова народ и нација. У западном развијеном свету, на који се позивамо у маштању о будућности, постојали су, а и сад постоје многи народи за које сазнајемо тек кад одемо тамо, јер тај свет с нашег прозора изгледа потпуно хомоген иако је етнички сложен. Захтев политичке лојалности који се подразумева од грађана, чини везу са већинском нацијом дозираном, јер су етничке мањине сумњиве као потенцијално нелојалне. У пројектима „национализације“ у државама које су ишле принципом стварања од различитих етницитета, општег заједничког националног идентитета, понеке етничке групе су имале развијену самосвест, углавном као сећање и завет предака, као ми Буњевци. „Модернизација“ малих у сигурније веће националне одреднице, коштала је многе нестанка. Нестанка у смислу пристанка употребе језика, изучавања свачије, само не историје оних чије гене носе. Свођење на фолклорно, на штету историјског, стварало је увек осећај небитности, маргиналности. Мање од једне десетине држава на свету има стварно хомогену етничку структуру, а са језицима је ситуација још сложенија, од око 5000, пар десетина се сваке године угаси заувек. Иако се у међународној, па и нашој балканској садашњости на права мањина често позива, поготову у билатералним разговорима суседних земаља, положај мањина лелуја између права на различитост и настојања домицилне државе да минимизира те захтеве. Новији приступ овом феномену истиче историчност, ovde-onde, принципима субјективности, контекстуалности. Утемељен је на култури и историји групе, али није њезин прост израз, већ је и подразумевана симболичка заједница која верује у своје посебно и заједничко порекло, на томе засновану посебну културу. Ово су принципи који могу да доведу у питање и истородност већ заокружених већих нација, у којима познаваоци националне историје могу идентификовати аналитички родове, који су својевремено себе доживљавали као на вишем степену организоване јасно издефинисане заједнице, без икакве представе да ће се кроз који век звати заједничким именом, са у то време доста различитима. Етнички идентитет Буњеваца у савременом смислу, своје зачетке има у радовима, пре свега, калочког свећеника Ивана Антуновића (рођен 19.јуна 1815. у Кунбаји), каснијег насловног бискупа, који је своје капитално дело „Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих..“, какве ли ироније, објавио материјално подржан од стране Г. Остојића.  Покренуо је 1870. и „Буњевачке и Шокачке новине“, које су се звале управо онако како међ наводницима стоји и никако другачије. Па, зар је бискуп за осуду, може ли когод казати да је био заведен, необавештен, је л’ наговорен. Како о његовом раду сви имамо и усмено и писмено консензус да је наш велики препородитељ, Зар то већ није потврђено и на научним скуповима, организованим управо на тему Антуновићевог рада? Каснији нови назив листа – „ Буњевачка и Шокачка вила“ зорно говори о континуитету ставова. Говори и о нашем заједничком именитељу. И Буњевцима и Буњевцима-Хрватима и Хрватима-Буњевцима заједнички је именитељ – Буњевци. Ни једна друга реч ове три групе генетски и родбински потпуно истог народа не веже у целину, из које су елементарна саставница. Све је то лепо, али ћемо ми за сваког запитати – а од којих је …. То нас здраво баш не занима кад заједничког именитеља у самоспознаји и самодефиницији нема. Увек разликујемо рођену сестру од даље родбине, брата од стрица и брата од комшије и пријатеља. У недостатку историјских репера, просторних одредница, често се покрећемо за букачима, верујући у њихов сашивен костим. Наше рухо можемо видети само ако се окренемо унатраг, око себе, оно је такво какво су га деда и мајка наша носили, па тако дедин деда  и мајчина мајка, сви што су рађали децу нашег презимена, без којих нас и наше деце неби било оваквих какви смо, већ другачијих, јал никаквих.

Бискуп Антуновић је свој програм изразио и речима: – Мене је права Буњевка (великим словима) родила, и зато донле нећу да умријем док се не освидочим, да и ви остали драгог свог народа синови…жестоки бол не осићате кад гледате, гди они наши рођаци … у незнанству гину, бројем и имовином се губе, јел не имаду, ко би им књиге знанства садањег свита отворио и удилио… – Био је то и његов акцент на фине и грубијанске облике мађаризације.

Сложености свакако доприноси и међу нама јако изражена и стара идеја словенства и југословенства. За веровати је да смо ми Буњевци платили ову идеју последњим дукатима.

Историјски прекид са прошлошћу

Пресудни рез, за неверовати је, да је то чувано ко важна тајна до недавно, алатом у својој руци засекли су комунисти, пред сам крај другог свецког рата. Због какве трговине је важно било акт о преправци постојећих евиденција о Шокцима и Буњевцима издати дан пре потписивања капитулације Немачке на тлу Југославије остаје да се утврди, ако о том постоји писмени траг. Ал’ документе о самом наређивању, сад већ имамо за четри града у нашој мултинационалној и мултиконфесионалној Војводини.

Спровођење у живот овог „административног геноцида“, како га је назвао аутор текста правник г.Карло Дујмовић у „Сомборским новинама“ од 07. 09. 2001, оштро је међу првима, критиковао јавно. У закључку текста аутор подвлачи – После више од пола века Буњевци у својој отаџбини Србији и Југославији изјашњавају се као народ. Закон о попису (Сл.лист СРЈ бр. 74/99) тачка 11. национална припадност, шифра 10 Буњевац“.

Први пут пред светом документ о том сакаћењу архивске грађе и колективне свести, показао је сомборски адвокат и ондашњи председник сомборског „Буњевачког кола“, г. Ђуро Бошњак, 23. марта 2003. на електорској скупштини за избор Националног савета буњевачке националне мањине, где је као најстарији председавао седницом. Документ издат од САНОО-а среза Бачка Паланка је годину дана пре добио од покојног управника сомборског архива г. Радета Шумоње. Радосно је на скупштини казао – Господо ово од данас више не важи – знајући, наравно, као искусни адвокат,  да са тим (самим оснивањем Националног савета) још није докинута латентна снага овог наређења. Убрзо је председник Националног савета г. Никола Бабић затражио од гђе Невенке Башић Палковић да крене трагом бачкопаланачког документа. Искусном библиотекару није био велики проблем да ове документе нађе у Суботичком архиву. У књизи „Окружни Народно ослободилачки одбор у Суботици“ светлост дана чекали су документи ГНООВ-а  из Новог Сада, на којима се види њезиним рукописом уписана сигнатура нађених докумената / на нашој копији/, затим суботичко наређење и мартоношки одговор на наређење из Сенте.

Убрзо, у новембру исте године, новинар Нада Харминц доноси текст – Педседник Буњевачког националног савета Никола Бабић обавестио је јуче новинаре да су открили документ о забрани постојања буњевачке и шокачке нације, из 1945. године, за који до сада нису били уверени да постоји. У истом чланку је објављен и мали факсимил овог документа у величини од  7×6 цм, па је тако остао нечитљив.

Првог децембра исте године затражио је Национални савет од  Скупштине Војводине да иста, поништи овај документ и исправи ову неправду. Осим г. Ђукића и г. Чанка обавестили су и г. Мауриција Масарија из ОЕБС-а, од којег су добили подршку за решавање овог проблема. Одговор Скупштине Војводине, по речима адвоката г.Ђуре Бошњака је био да не може дерогирати полицијске документе, већ само законе. С обзиром да је ГНООВ (Главни народно ослободилачки одбор Војводине) 14. маја 1945. био главни орган народно ослободилачке власти у Војводини, јасно је да правни континуитет постоји, па тако и ово аветињско питање, без обзира што је формално, акт издало одељење за унутрашње послове тог истог ГНООВ-а. И то у форми наређења, с тим да је избегнуто да се документу да званичан облик, те не стоји ни да је наређење ни одлука ни штогод друго. У пракси имало је готово снагу уредбе, поготову ако узмемо у обзир ко је све ово иницирао. Примењивали су га сви органи власти деценијама, ревношћу каква се није примењивала ни за оно што је здраво већма требало пазити, као што је косовска иредента, а пошто се ревност примењивала и на изборима на свим нивоима, спроводило се врло савесно и од стране највише власти.

У осмоброју „Буњевачких новина“ од 23. децембра 2003, онда још у издању „Буњевачке матице“, где је привремено бијо смештен и Национални савет, г. Никола Бабић каже – Положај мањина у држави је регулисао закон о заштити права и слобода националних мањина СРЈ, па је након формирања Државне заједнице Србија и Црна Гора, било нејасно ко сада преузима те обавезе. Дилема је разрешена на састанку представника мањина са Ненадом Чанком, председником Скупштине Војводине, који нам је саопштио да ове надлежности, омнибус законом преузима покрајина… Након тога смо били примљени код председника извршног већа Ђорђа Ђукића који је саслушао све наше проблеме… Овом приликом сам Ђукићу предочио копију Уредбе из 1945. године … Истовремено сам захтевао да се ова историјска неправда отклони. Поред покрајинских органа, каже се даље у тексту,  примио их је и министар за људска и права мањина г. Расим Љајић, о чему  је г. Бабић казао – Поред већ наведених проблема са којима се сусреће буњевачка заједница, министра Љајића сам упознао са чињеницом да све мањинске заједнице имају матичну земљу од које добијају материјалну, техничку, па и кадровску помоћ, да је Буњевцима матична држава некада била Југославија, а сада Србија. Како остале мањинске заједнице имају подршку матичне земље, а Буњевци не, тешко је говорити о равноправности.
Поред текста објављен је сада по други пут факсимил новосадског основног документа у довољној величини да се са лакоћом може прочитати садржај наређења.

Из данашње перспективе, ови документи су велика срамота и споменик недемократичности револуционарне комунистичке прошле власти и свих оних апаратчика који су све  тако марно спроводили.  Тај рад на, временом се показало, анационализацији Буњеваца и Шокаца, учинио је да се створи слика да су само они имали огромну негативну стопу прираштаја, док је ту баш на рачун нас, растао број Југословена. Због слепачког руководећег рада, људи који нису из нашег корпуса, у младима је сазрео утисак да није битно да ли си Буњевац. То је атрибут необавештености, треба бити тамо где од тога што си има пропулзивности. За разлику од Срба и Мађара, који су своју прошлост истраживали до далеких времена, родољубиво се према њој односили, искрено подржани чак и од сопственог клира, поједини буњевачки прваци,  ломили су ногу том нашем асталу за којим смо кадгод светковали. Сад се они, који се с нама ни близу нису могли мирити кадгод, диче нашим старим јунацима и успесима, именујући их својим, а ми се обезличујемо до нивоа фолклора. Истини за вољу, тако умањен наталитет је и међу Србима староседеоцима и Мађарима, али се њихов број сразмерно не умањује због досељавања са југа и из Баната. Највећи проблем је што деца из мешаних бракова, због „небитности“ буњевачке гране, у свом кућном васпитању, своју децу одгајају у духу веће битности духовности, оног другог родитеља. Да друга наша половина,  не добија тако кратковиде инструкције, повела би се за срцем, а оно увек непогрешиво слути кад ће олуја и болест.

Ако би разговора ради претпоставили, да сви наши момци и девојке ступе у мешовите бракове, нас би у следећој генерацији нестало, а велики народи то на својем прираштају не би ни приметили.

Најчвршће тло за сваког Буњевца и Буњевку је да се отворено поноси баш својим генсом, свим својим, а не да наши вајни политичари, са пунђом на глави, изјављују пред светом, како се надају, да у скупштини више неће чути буњевачки језик, па нам се сви смеју, и једним и другим.

Вратимо се на претходне последице. Суботичко наређење је издато два дана после покрајинског, дакле дан после потписивања капитулације 16. 05. 1945. под бројем 5869/1945.  По садржају је исти са осталима, односно садржај је из основног новосадског документа од 14. 05. 1945. Интересантно је да се у делу текста : – Догађа се, да се многи Хрвати уводе као буњевци и шокци у рубрике где се означава народност….за разлику од друга три пронађена наређења реч Буњевци и Шокци пише малим словима, а само Хрвати великим. То је сигурно зато што баш у Суботици, у то време баш Буњевци чине велику већину, а Суботица с тим Буњевцима у већини, фигурира као један од највећих и најразвијенијих градова претходне краљевине Југославије.

Следећи по датуму настанка, међу онима које имамо, је документ Среског народно ослободилачког одбора, среза Бачко Паланачког -одељак за унутрашње послове – Секција за унутрашње послове 1-6 и све  војне станице 1-6, издало је овај документ под бројем 1968/1945. дана 18. 05. 1945. Како су се у то време документи куцали на механичкој писаћој машини, на врло танком папиру да би се мого постићи одређен број копија, па су се они доста провидели, на полеђини је с друге стране видљив  печат о запримању – Плавна 20. 5. 1945. под бројем протокола 1039, а бијо је усмерен очигледно на Шокце. Интересантно је из данашње перспективе за Шокце споменути следеће писмо Игнаца Алојзија Брлића из Брода -Вуку Караџићу, с краја априла 1834. у којем између осталог каже: – Ове зиме т.ј. у месецу марту мало не биаше окерши у Босни, – керштеници Шокци и Власи били су се протива Турцим подигли, али непромотривши да још није одређено и уговорено време дошло – морадоше се трећи дан умирити, – поп Јовица био је Вођа… (Мухсин Ризвић „Између Вука и Гаја“ „Ослобођење“ Сарајево 1989.).

„Невен“ од 30. 04. 1939. каже – „ХСС која је основана прије 13 година у Суботици са циљем да разбије идеолошко јединство војвођанских Буњеваца и Шокаца, које је до сада постојало, почела је поновно живахну акцију“.

Више путева из ових цитата воде, требало би који од могућих  реконструисати, па пробати из данашње реалности живота Шокаца, приближити се могућем закључку без нервозне априорности.
Последњи документ пронашао сам 10. јуна 2007. (Историјски архив Сомбор – фонд 530).  Документ број 1178/45, који Окружни одбор Сомбор доставља ГНОО-у Апатин, издат је истог дана ко и суботички, а запримљен под бројем 2390/45 дана 26. 5. 1945. На њега се наишло крајем 2005. године, у току редовне обраде фонда „Срески народно ослободилачки одбор Апатин 1945-1946.“. Показан је покојном директору Шумоњи, али га је он, не познајући нашу, ипак буњевачку неслогу, дао на увид једној милетићкој племениташкој госпођи , која је ту вест, вредно чувала од јавности.

Споменутим документима је као и у осталима, скоро увек исте садржине, наређено дословно следеће:

– Догађа се, да се многи Хрвати уводе као Буњевци и Шокци у рубрике где се означава народност, а не као Хрвати као на пр.: у легитимације, разне евиденције и спискове, и то бива често и по њиховом изричитом захтеву или вољи и нахођењу дотичног чиновника.

            Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву.

            У разним окрузима и местима, где су они досада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимацијама, бирачким списковима, путним објавама и разним другим списковима по народности. У будуће се имају уносити само искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имају се уништити  и нове издати, издавање нових легитимација несме се поново наплаћивати од странака. Ставља вам се у дужност да о овоме одмах известите све градске и среске одборе а преко ових и месне, да то што пре безуветно спроведу

(подвучено у оригиналу, примедба И.П.), а ви да се старате, да се ово свакако изврши и да о учињеном известите.

            Горње вам се доставља знања и извршења ради с тим да у року од 10 дана о учињеном поднесете извештај /без пожуривања/ овом Одбору.

            Рок 10 дана.     

СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ!

Све је врло хитно и важно. О извршеном, мора се у остављеном року од 10 дана доставити писмени извештај. Један од тих је и извештај Народно ослободилачког одбора Мартонош под бројем 1974/1945 од 7. 06. 1945. упућен СНОО-у Сента. У њему се каже: – Na Vas broj 3072/1945. izvestavate se da su bunjevacke i sokacke narodnosti po legitimacijama, birackim spiskovima, putnim objavama i raznim drugim spiskovima ispravljeni i uvedeni kao Hrvati.
У потпису – јунаци – Председник МНОО-а Бајић Илија и референт за у.п. Чонградац Љубомир. Изгледа да машина коју су користили није имала нашу ортографију.

Како је до свега овог уопште дошло? Нормално, морало се с највишег места иницирати

            Одговор налазимо без потребе читања између редова, из Титовог говора на Оснивачком конгресу КП Србије у Београду 8. маја 1945. – значи недељу дана пре простачког и нецивилизацијског „дописа“ ГНООВ-а из Новог Сада, који су после сви цитирали. Сироти, шта су и могли, били би смењени, и то сад кад је јесен родна, у мају стигла. Нису блесави, написали, па шта њима (Буњевцима и Шокцима) буде. Завршавајући говор о односу према Шиптарима, Тито прави следећу паралелу. – Узмимо, на примјер, Војводину. Ми градимо јединство и братство, али српски шовинисти у Војводини неће да признају Хрвату да је Хрват, већ га зову Буњевац. Он тражи пропусницу за Београд, а овај му пише: народност – Буњевац. Ако су Хрвати имали усташе, онда су Срби имали четнике. У чему је разлика између једних и других? То су грешке које треба искоријенити. Из темеља треба искоријенити локални шовинизам! Ја бих хтио да наша Војводина буде заиста покрајина братства и јединства, у којој ће сви народи живјети у слози, гдје неће бити никакве разлике између њих. („Аутобиографска казивања“ Институт за савремену историју Београд, ИИ том – прво издање 1982.)

Из малопре казаног логично следи  да је најтежи удар национализма по државу – па међ нама Буњевцима, локалним шовинистима.

Ето дара просветљених другова.

До сад је пронађено, 7 докумената предметног садржаја, поређаних хронолошки како су издавани:

8. маја 1945. Титов говор на оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије
9. маја 1945. Главни народно ослободилачки одбор Нови Сад-број 1040/1945
10. маја 1945. Окружни народно ослободилачки одбор Суботица- број 5869/1945
11. маја 1945. Окружни народно ослободилачки одбор Сомбор – број 1178/1945, запримљено у Апатину
12. маја 1945. Срески народно

ослободилачки одбор Апатин – под бројем 2390/1945

18. маја 1945. Срески народно ослободилачки одбор Бачка Паланка – број 1968/1945
19. маја 1945. Срески народно ослободилачки одбор Апатин – број 2390/1945

                                Месном народно ослободилачком одбору

7. јуна 1945. Народно ОО Мартонош – број 1974/1945 /одрађено / Како је „политички маркетинг“ одрађен у оно време

У уторак 24. октобра 1944. генерал мајор Божидар Масларић, (Даљ 1895. – Загреб 1963. ђак – солунски добровољац, од јануара 1937. командант батаљона Шездесет друге шпанске бригаде у грађанском рату, у земљу дошао 1944. из Москве, са места подпредседника Свесловенског комитета, народни херој), донео је у Суботицу наређење да се због потребе мобилизације свих привредних снага (и пре свега питања сарадње дела неславенског становништва са окупатором) успоставља привремена војна управа на подручју Баната, Бачке и Барање. „Радио вијести” од 25.октобра само наводе да је на крају генерал Божидар Масларић, одржао завршни говор. Он је у Суботици опет, две недеље после тог 6. новембра 1944, на великом митингу поводом двадесет седме годишњице Октобарске револуције. Први је том приликом диванијо Грго Лулић – секретар Народно ослободилачког одбора и између осталог казао: –Ми, становници града Суботице, Хрвати, Буњевци и Срби нећемо то заборавити…

После њега диванијо је потпуковник совјетске војске Слуцки, а онда је реч добио генерал Божидар Масларић који је почео речима: –Браћо Славени! Браћо Буњевци и Срби! Другови борци, подофицири, политички комесари и командири…

Србе и Хрвате спомињао је још само у контексту сарадње појединих групација са окупатором, а о Буњевцима више ништа.

После њега, диванијо је члан Главног Народно ослободилачког одбора за Војводину, Геза Тиквицки, који помало загонетно каже да је: – срећан што..можем послије трогодишње окупације ..да прозборим јавно нашим језиком…

Важно је скренути пажњу на мање познат говор представника Националног комитета и члана Главног народно ослободилачког одбора Војводине – Николе Петровића (Нови Сад 1915, члан председништва АНОЈ-а и члан НКОЈ-а, члан владе ДФЈ), који у „Радио вијестима” од 8. децембра 1944. каже на конференцији ЈНОФ-а (Јединствене народно ослободилачке фронте) за град Суботицу: … – рођен у Загорју, син хрватског народа, њиме се поноси читав хрватски народ. На њега могу бити поносни и Хрвати Војводине…Сви поштени људи уживаће слободу и сва права. То доноси и обавезе за те народе. Они треба да докажу ђелом, да немају ништа заједничког са крвником Хортијем и њиховим слугама, који су на примјер, забрањивали нашим Хрватима у Бачкој да се називају тим именом и дозвољавали су им само да се називају Буњевцима. То горко наслеђе припада прошлости. То наслеђе треба уједињеним снагама да се отклони…. Живјело братство и једнакост наших народа!…__

Ето нас Буњеваца на истој линији са Хортијем, по мишљењу друга Николе Петровића, и ми би фуртом баш, то што и они – да не будемо друго до Буњевци, ако може. Па фала, док једаред не вратимо. На крају је телеграм упућен Националном Комитету ослобођења Југославије у којем се изражава жеља – да се крајеви  Баје и Печуја, насељени у већини нашом славенском браћом, прикључе … Телеграм је послат још и председнику САД Франклину Рузвелту, маршалу Стаљину и председнику британске владе Винстону Черчилу (ни мање ни више).

Могући смер оваког расплета  посетом Таванкуту, најавио је  буњевачки генерал Народно ослободилачке војске Иван Рукавина, из чувеног рода личких Рукавина. Рођен је 26. јануара 1912. у Оточцу, пензионисан као генерал армије , гимназију завршио у Огулину, студирао медицину у Загребу, где је постао члан СКОЈ-а од 1933. Био је командант батаљона „Ђуро Ђаковић“ 129. интернационалне бригаде у шпанском грађанском рату, један од организатора устанка на Кордуну и Банији, од устанка до септембра 1943. командант  Главног штаба НОПО Хрватске. Од маја 1942. је члан врховног штаба НОП и ДВ Југославије – (обавештење Ј. Б. Тита из Фоче од 06. 05. 1942.), од 1943. до 1944. командант је IV корпуса НОВЈ, а у време посете на Таванкуту, како стоји у „Радио вијестима” од 30.децембра – заповедник је Војне управе за Банат, Бачку и Барању, па шеф наше војне мисије у Паризу, начелник ВВА ЈНА, командант армије, народни херој, академик (Подаци из „Војна Енциклопедија“ и из „Лексикон – Народноослободилачки рат и револуција у Југославији 1941-1945). Његова војна каријера трајала је до пролећа 1967. кад  је  смењен. Тито о томе каже: – Још у децембру 1966. године кад је пао Ранковић, у Бијелој вили одржан је састанак са војним врхом, на којем су генерали Иван Рукавина и Богдан Орешчанин инзистирали на реорганизацији ЈНА и концепту Територијалне обране (ТО) у републикама. Гошњак (министар војни) је био против, а подржавао га је генерал Ненезић. Но „лавина“ реорганизације Армије је кренула. Рукавина и Орешчанин имали су подршку Бакарића и Кардеља. Осим тога, и Владо је био стално у сукобу са Гошњаком од 1944. године и његовим избором за секретара ЦК Хрватске. У другим републикама Гошњака су сматрали руским човеком, али никад нису могли доказати да је „русофил“. У пролеће 1967. године предлагали су Орешчанина за министра. Ја нисам пристао и Гошњак је и даље био министар. Видећи да немам републичке подршке посебно Словеније, Хрватске и Македоније, ја сам одлучио да Иван иде у пензију, посебно због његовог става према ТО. Његово место добио је Никола Љубичић, иако је и сам Гошњак предлагао Орешчанина. Одмах по доношењу новог Устава Гошњак је и службено пензионисан. (Вјенцеслав Ценчић „Титова последња исповест“ у издању „Графос“ Београд и „Орфелин“ Краљево, 2001.). О посети Таванкуту, новине „Радио вијести“ извештавају да је генерал  Рукавина дошао да честита  Божић у друштву  представника Националног комитета – Николе Петровића, који је ту са жељом  да у име војвођанских Срба честита Божић, председника НОО за град Лајче Јарамазовића, команданта Војног подручја Милоша Тадијиног, члана Главног одбора НОО Гезе Тиквицког, прочелника привредног одељка Ладислава Гроса и других. Дочекани су на почетку села свечано с коњаницима и заставама. На лепим жељама у селу, упућених од стране др Грге Тумбаса, генерал Иван Рукавина је одговорио „буњевачким нарјечјем“ како стоји у новинама следећим речима: – Срићан вам Божић, да вам проговорим нашом липом икавицом како ме је моја мајка научила, дошао сам не да вам држим програмски говор, него да вам зажелим срићан Божић и да се провеселим с вама. Али ипак осврнићу се на хисторију Хрвата у овим крајевима. За вриме Аустроугарске покушавали су да вас однароде и помађаре. И што су они у свом настојању били упорнији, ви сте били чвршћи и ви сте побједили. За вриме прошле Југославије опет су вам покушали оспорити хрватство, а сад кад је створена демократска и федеративна Југославија, ја вам кажем да нема више бојазни без обзира којој ће федеративној јединици припадати аутономна Војводина, да ће тко више оспоравати ваша права или хрватство. Говор је прекидан клицањем маршалу Стаљину и маршалу Титу.

Зашто је управо генерал Иван Рукавина дошао да каже коју Буњевцима, на липој мишаној, заборављеној, а код нас највећма очуваној икавици,  когод можда може упамтити ако само мало ‘тидне. Није ли можда одлазак Барање, која је до краја рата сматрана интегралним делом Војводине, на захтев КП Хрватске 1945. из састава Војводине, а улазак  источног Срема у њен састав, иако је Андрија Хебранг, на своју руку 1945. послао читаву гарнитуру својих руководилаца у Месни комитет Сремске Митровице, са задатком да обухвати све партијске организације у Срему и да их прикључи ЦК-у КП Хрватске, чему се Тито истина одлучно успротивио („Нови прилози за биографију Ј.Б.Тита“ III том,Владимир Дедијер -Београд 1984./ , као још једна, од и сад табу тема, на истом овом трагу,  нових простора.

Ова идеја, наравно није нова. Маја 1939. заказан је долазак изасланика др Мачека (који је у Суботици студиро права), др Људевита Томашића у Шебешић, али је посета била забрањена, а поднете су и кривичне пријаве због ширења  вести да је постигнут споразум по којем ће у краљевини Југославији доћи до извесних померања граница. Читани су и текстови за које се диванило да су нацрти споразума (Историјски архив Суботица, Ф57.3616/1939.) У службеним белешкама жандармерије, евидентирано је да је месец дана пре, земљорадник Фрањо Рудић из Таванкута добио од Јосипа Вуковића Ђиде неки текст споразума и да је у њему означена посебно краљевина Србија, краљевина Хрватска и краљевина Словенија, с новим граничним линијама, односно који ће котари којој краљевини припасти, док ће војска и морнарица бити заједничке, а буџети одвојени. Овај конфедерални процес, започет је потписивањем споразума Цветковић-Мачек 24. августа 1939. чиме је створена Бановина Хрватска, са  низом државних овлашћења. Границе овим споразумом нису биле до краја дефинисане, а једном делу бачких првака ХСС-а речено је о уласку линије Батина-Дарда-Сомбор–Суботица у Бановину Хрватску. О томе „Суботичке новине“ од 26. јануара 1940. године доносе изјаву суботичког првака ХСС-а Јосипа Вуковића Ђиде, дату приликом његовог боравка у Загребу, да границе Бановине нису коначне и да ће Суботица (најдаља тачка линије) бити укључена. (Стеван Мачковић, „Класје наших равни“, 1-2 2005. У овом броју објављен је и факсимил основне наредбе ГНОВ Нови Сад, али у другом контексту).

Како год било са другима, цела Бачка (јужна, јер и Баја је у Бачкој), остала је где се задесила пре стварања ДФЈ. Ми Буњевци немамо помоћ ни једне државе на свету, као што је имају од својих, Хрвати, Мађари, Чеси, Словаци, Албанци, Румуни… већ само од државе чија смо национална мањина, што имају и други, поред већ спомињане помоћи државе својих земљака.

Ни Буњевци у Мађарској не добијају за своје активности ни филера, њена је Академија наука научно утврдила, да нема основа да постојимо као народ, као засебност, већ само као Хрвати.

Познат је термин – „bot-Magyar“, као метод мађаризације Буњеваца, све до краја седамдесетих година прошлог века, а има значење онога ко је под батином посто „домаћи“. Таквих је било и у социјалистичко време, о чему су нам, на наш и њихов ужас, диванили Буњевци из места јужне Мађарске, како су им очеве преко викенда полицијски обрађивали. Ту нису водили рачуна јеси л’ ти Буњевац-Хрват, јел Буњевац. Било је то оплављивање леђа „вод-Раца“, је л’ опед у преводу – дивљих Раца. Интересантно је, ако се то тако може за ово казати, да су изгледа баћушке то подржавале и иницирале. Чудно? Не, ево и зашто. Снежног јануара 1946. делегација од десет представника бачких (мађарског дела) Буњеваца из Баје, Гаре, Чавоља, Бачаљмаша и других мањих места, предвођена писцем Антуном Карагићем посетила је Београд. Примијо их је Тито, а састанку су присуствовали војни министар Иван Гошњак и председник парламента Иван Рибар. Том приликом, домаћинима су гости отворено изразили жељу да се бајски троугао припоји Југославији, а на бази свега онога што су у другом светском рату чинили, нарочито формирањем НОО-а у местима са нашим буњевачким и српским живљем. Тито није тајио да је то за њега неизводиво, говорећи отворено: – Не могу жртвовати пола Истре за један део територије Бачке, ни онда ако тамо пуно јужних Славена живи, јер и у Истри пуно Хрвата живи, и о њима се морам старати, а и територија је са војне тачке гледишта изузетно важна за Југославију. Дакле, нису тачни наводи појединих млађих аутора, да су том приликом давана обећања, да су дата „јемства делегацији да ће се заузети у њиховим настојањима у припајању тог подручја Југославији“, а која су могла код гостију подгрејавати лажну наду. Сва Титова охрабривања приликом растанка, да не клону (лепо од њега) нису им помогла на повратку. На граници су их наравно, чекали органи унутрашњих послова Мађарске, одмах су одведени на саслушање, које се наставило сукцесивно. Ипак 19-20 маја 1946. одржан је И конгрес Антифашистичког фронта за јужнословенску секцију у Баји. Одлучено је да се јужни Словени издвоје из дотада постојећег словачко-јужнословенског савеза и формирају свој посебан савез. Петог октобра 1947. у Бачаљмашу одржали су свој ИИ конгрес, на којем су између осталог променили име Антифашистичког фронта јужних Словена Мађарске у  Демократски савез јужних Словена Мађарске, бројећи почетком 1948. године око 13 хиљада чланова. Све до заоштравања односа са Совјетским савезом било је активности, кад су греси од пре пар година за Антуна Карагића одлуком суда постали тешки 7 година, за Лазу Бабића 5 година, а и остали су добили према „заслугама“. Највећу казну нови развој догађаја донео је Милану Огњеновићу којег је др Јанко Петер- председник Народног суда у Будимпешти – осудио на 9 година робије и заплену имовине. Интересантно да о овим значајним догађајима прва послератна књига о мађарским јужним Словенима, коју  је објавио Данило Урошевић (Danilo Urosevics( 1969. нема ни речи. Активности су почеле још 7. децембра 1944. кад су Буњевци и Срби искористивши долазак Црвене армије формирали револуционарну власт. После укидања војне управе у Мађарској, марта 1945. основане су месне организације Антифашистичког фронта Словена у Баји и Сантову. Један од главних војних руководилаца, послат из Суботице, био је (безбедњак) Марко Пољаковић. Верујући да је припојење Југославији могуће, на народном збору у Гари, Антун Карагић, управо из Гаре, водећи организатор ових кретања и председник Народног одбора за суботички округ Лајчо Јарамазовић, говорили су јавно о идеји припојења. Карагића спомињу и у записнику са седнице ЦК КП Хрватске од 14. децембра1945. Владимир Бакарић према записнику каже: – Овдје је био Карагић из Бајског Трокута (тако стоји), те је тражио помоћ у раду. Питао сам тко је он, Кардељ је јавио да је исти на челу фронте и да ради са нама, и јавио нам је да му ми дамо што већу помоћ и да руководимо са политичком акцијом у Бајском Троуглу (опет исто), пошто су тамо у већини Хрвати, те да им помогнемо да буду што гласнији у њиховом захтјеву за припојење Југославији. Стево Крајачић наставља: – Хрвати у Суботици су запостављени, мислим да би ми то требали да испитамо…Вицко Крстуловић: – Када је био Пајо (Павле Грегорић) у Суботици он је тамо говорио, а суботичка штампа није донијела ништа премда је он Министар за Хрватску у Савезној Влади. Стево Крајачич: – Једино рјешење за Суботицу и околицу било би припојење тог краја Хрватској. Пошто је тамо већина Хрвата а однос према њима неправилан, то би се кад се повуче Црвена Армија из Мађарске, ако се те ствари раније не ријеше, тамошњи незадовољници могли би у Мађарској да нађу подршку као на пр. Јанка Пуста.

Карагића спомиње и др. Јурај Андраши у свом подужем извиштају Комисији за разграничење код Придсидништва Владе Хрватске од 23. новембра 1945. у којем, између осталог каже: – Главна ми је задаћа била, да пронађем начин, како да се приберу увјерљиви докази о броју нашега живља у Бајском трокуту…. Друг Јарамазовић (каснији министар без портфеља у влади Србије, на чијем су се салашу крили илегалци, па и Јевреји, примедба И.П.) је у својству предсједника народног одбора показао нарочито занимање за мој рад те ми је два пута ставио аутомобил на располагање, да би могао доћи до друга Карагића, који наводно најбоље може послужити за информације. Несрећа је хтела да се са њиме нисам могао наћи, али сам оставио упуте код тајника окружног одбора Нинкова. Као највреднији налаз у Сомбору сматра, градиво о катастру о свим општинама Бајског трокута, а које се случајно налазило у Сомбору. Андраши тачно зна шта појам Бајски трокут значи, за разлику од многих који данас мисле и пишу, да је то трокут Баја-Сомбор-Суботица.  О стању у њему, у овом значајном извештају Андраши наставља: – Мађарска статистика за Бајски трокут је за нас скроз неповољна. Она показује напрама 11.600 Хрвата и Срба (14%) 44.000 Мађара (52%). За свога боравка у Суботици и околици прикупио сам од неких познавалаца (Лулић, Блашко Рајић, потпредсједник ОНО у Сомбору Вујовић) много повољније бројеве, према којима би омјер нашег живља био бар пођеднак. За то говоре и други неки докази, нпр. да се у Баји служба у цркви (проповјед) врши сваке друге неђеље на хрватском језику (по казивању бискупа Будановића). Др.Катанец обећао ми је у том правцу послати писмено извјешће, а у ту сврху имао би се послужити казивањем Анте Карагића из Гаре, који сада живи у Риђици. На састанку код предсједника окружног народног одбора у Суботици Јарамазовића, обећани су ми још специјални реферати за поједина питања о Бајском трокуту од другова Шокчића и Мазића. Потоњи би описао учешће Буњеваца Бајског трокута у народно ослободилачкој борби и њихово настојање, да буду припојени Југославији. У ту сврху биле су у Београду двије делегације, од којих је једна наводно добила обећање од маршала Тита. Од директора гимназије Еветовића примит ћемо извјешћа о поступању Мађара с нашим школама за вријеме окупације, да би нам то послужило као примјер њихова настојања за мађаризацију…Једино сам у Суботици прегледао извјешћа суботичке гимназије од 1894. до 1910. Опазио сам да је 1894. било на тој гимназији исказано 103 Буњевца и 19 Србо-Хрвата, а тај број све више пада тако да има 1910. свега само 41 Буњевац и 17 Срба. Зато сам замолио проф.Еветовића, да сам или неко други прође сва имена ђака из 1910. и испише оне, који су по његову знању Хрвати.

Павле Грегорић, министар за Хрватску у Министарском савиту ДФ Југослаије, послао је 28. априла 1945. Председништву народне владе Хрватске, у Шибеник, занимљив предлог. Он у овом допису прво одређује тадашње границе Војводине, следећим речима: – Војводина је на запад, према Хрватској допирала дотле, докле су војвођански партизански одреди и народно ослободилачке власти организовале ослободилачку борбу. То је било до Вуковара и до Винковаца…Праведним решењем питања границе Војводине на западу Срема према Славонији, односно према федералној Хрватској, затим решење питања Буњеваца-Шокаца-Хрвата у Бачкој…Питање Буњеваца-Шокаца-Хрвата у Бачкој не може и не треба да се реши можда неким одвајањем северо-западне Бачке, тј. краја између Суботице-Сомбора и Дунава, и припајањем тога краја Хрватској…Ако је потребно да Хрватска буде појачана извесним делом Војводине, природније би било да се Барања уклопи (преко Осијека) поред тога што у њој има Срба колико и Хрвата (види табелу И) и што раније није била саставни део Хрватске, него је у склопу Војводине ушла у састав Југославије. Овакво српско-хрватско разграничење назвали би бачко-барањском компензацијом. У том случају Дунав би постао природна граница Војводине…

Споменути попис становништва који прилаже друг Грегорић, наводи да у Бачкој има 92.217 Хрвата, док их у Барањи има 10.434, Буњевце засебно, не види у извештају комисије за попис. Сам град Суботица, према попису спроведеном у Краљевини Југославији 1931. , на који се у крајној линији Друг  и ослања, има званично 18.145 Буњеваца, (више него што читава Барања има Хрвата), и 683 Хрвата, а са спољним територијама града, број Буњеваца је 43.832, или 44,29% , Хрвата има укупно 880. или 0,89%. Значајан је поред Буњеваца, проценат Мађара од 38,73%, трећи по броју су Срби са 8,86%, а четврти Јевреји са 3,78%, Немци чине 1,99%.  И у допису, који је Грегорић доставио 14. јула 1945. Ради Прибићевићу, у Председништво Владе Хрватске, у којем га упознаје са дописом који је послао Председништву Министарског савета ДФЈ, о обустављању избора за народноослободилачке одборе у Војводини (да се због евентуалних нових граница, не спроводе још једаред), он барата са истим произвољним релацијама, јер каже да у Суботици има 65% Хрвата. Оваква математика, базира се и на значајном смањењу учешћа у укупном броју становника Немаца, Мађара и Јевреја. Комисија као да је споменуто, Грегорићево, научила напамет. Председник АВНОЈА др И. Рибар, у име свог Председништва, послао је 10. јула 1945. Председништву Министарског савета ДФЈ, извештај комисије за разграничење између Хрватске и Војводине. Чланови комисије, формиране 19.јуна 1945. са хрватске стране, били су Вицко Крстуловић, министар унутрашњих послова Народне владе Хрватске и Јерко Златарић, потпредседник Окружног НОО-а у Сомбору, родом из барањског села Гајић, а са српске стране Јован Веселинов – Жарко, секретар ЈНОФ-а Војводине и Милентије Поповић, министар унутрашњих послова Народне владе Србије. Председник је био црногорски кадар Милован Ђилас, министар за Црну Гору при савезној влади. Према извештају, спорне територије између Хрватске и Војводине (тако стоји) су срезови Суботица, Сомбор, Апатин, Оџаци –северно и североисточно од реке Дунава (Бачка). Даље се каже: – Срез Суботица насељен је у огромној већини Хрватима. Срез Сомбор од словенских мањина има релативну (незнатну) већину Срба и то распоређену тако да Срби имају већину у граду Сомбору, а Хрвати на селима…Иако је срез Суботица у апсолутној већини насељен компактним хрватским становништвом, комисија није могла доћи до закључка да би сјеверно од града Сомбора могао да се успостави један појас који би заједно са градом Суботицом припадао Хрватској. Тај појас био би једна неприродна творевина, која иако би имала огромну већину Хрвата, не би била целовито повезана, а град Суботицу, као крупни привредни и културни центар претворила би у периферски град, чије комуникације и читав привредни живот струје на југ, а не на запад. Укључење свих поменутих срезова у Хрватску не долази у обзир из простог разлога, што у неким од тих срезова Срби имају релативну (од словенског живља) већину. Зато је комисија сматрала да читава ова територија треба да остане Војводини. Разумије се, ако би се ова територија проширила на сјевер преко старе југословенско-мађарске границе и укључила у себе и Хрвате у простору Баје, који се налазе у Мађарској питање би се морало поново узети у претрес. Према томе је питање разграничења на том простору, сем осталог, уско повезано са питањем дефинитивног утврђивања граница Југославије на мировним и другим конференцијама.

Док смо ми Буњевци живели на компактном простору, док се нисмо верујући цару аустријском, разасули као граничари, све до Темишвара и Арада, нико нас није смео понижавати, без да то не зажали. То је и разлог зашто се свако истраживање, фундирано у прошло време, а које би могло бити чврст темељ за нове односе, који ће хтели то они сви, јал не, морати у новим временима омогућити одређену унутарбуњевачку кохезивност. Друге националне мањине, а нама тешко пада да смо ту где смо домаћини били, сад ми национална мањина, колико год да нас сад мало има, имају потпору и државе Србије и своје матичне државе. У вези с тим нашим несређеним статусом, у ком немамо матичну државу, боље казано, ниједна нас држава није признала да нам је баш она, матична држава експлицитно, било је речи 2005. кад су г. Никола Бабић, г. Ђуро Бошњак, г. Шиме Секулић и г. Јосип Бошњак, били примљени у кабинету ондашњег председника републике, г. Војислава Коштунице. Примио их је саветник г. Самарџић. У уводној речи, сомборски адвокат, правни заступник Бискупије у вриме Бискупа Лајче Будановића, г. Ђуро Бошњак, казао је, наравно на званичном државном – српском језику, између осталог и ово: „Поводом нацрта Закона о националним мањинама, Буњевци из Бачке сматрају да се њима мора признати статус државотворног, аутохтоног, конститутивног народа у држави Србији. Буњевци на то имају право, јер су у најважнијим тренуцима историје крајева у којима живе, показали своју конститутивност и државотворност као аутохтони народ…они су као милитари заједно са Србима били пресудни политички фактор код добијања статуса слободних краљевских градова Сомбора 1749 и Суботице 1782. године. Делећи заједничку судбину у Аустријској, а потом у Аустро-Угарској монархији, Буњевци се поново заједно са Србима изјашњавају за отцепљење њихових крајева од Угарске и припајање Србији…Ту су Буњевци одиграли пресудну улогу и управо се највише на њу и позивају тражећи своја већ једном стечена права. (Сетимо се  завршног текста са Велике народне скупштине у Новом Саду – Срби, Буњевци и остали…није то српска грешка, већ реална процена ондашње консталације.) У Сомбору је, на пример, тада по попису из марта месеца 1919. године било 8000 Буњеваца, 12000 Срба и укупно 29000 становника. Да је 8000 Буњеваца гласало за останак у Мађарској, Срби би били надгласани. Михаљ Карољи је тада већ радио на образовању послератне Мађарске и врло активно (обраћајући се прогласом – Буњевцима, Нијемцима, Румунима, Русинима, Сасима, Србима и Словацима – тим редоследом стоји у наслову. У Суботици где су Буњевци чинили велику већину, значај њихових гласова  просто је бијо пресудан, примедба И.П. ) на придобијању Буњеваца, обећавајући мноштво привилегија.  Напротив, Буњевци се прикључују и постају заједно са Србима носиоци захтева за отцепљењем од јужне Угарске и прикључење словенској браћи. Није се овде радило само о простој декларацији донетој дана 05. новембра 1918. на скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Сомбору и у Суботици 03. новембра 1918… После I светског рата, а након припојења својој браћи, Буњевци су у Сомбору и Суботици један од најважнијих политичких фактора, па тако у Сомбору на првим изборима добијају највише гласова. (Боже драги како та слика сад нестварно изгледа)…Имају своје посланике , добијају од куће Карађорђевићеве династије висока одликовања за своју храброст и рад на присаједињењу, они су дакле као аутохтони народ утврдили свој статус конститутивног, државотворног народа. Бране своју једину домовину и у ИИ светском рату. Подаци указују да ниједан Буњевац из Сомбора није био усташа, без обзира на то што се у то време не мали број Буњеваца изјашњавао за Хрвата, следећи радићевске идеје… национално право тражимо да нам се врати, јер смо га заслужено имали… стечено право… то право стекли смо дакле, нашом историјом, нашим ратовима, нашом конститутивношћу код добијања статуса слободних краљевских градова, нашом државотворношћу код стварања нове Србије и државе СХС и њеном одбраном у рату… међународно признање – то наше својство има и међународно признање Париске конференције. Тамо је код одлучивања држан у рукама учесника конференције акт у чијем наслову стоји реч Буњевци, а то су биле одлуке Скупштине Срба, Буњеваца и осталих словенских народа Баната, Бачке и Барање, што јесте било пресудно за разграничење са Мађарском по Трианонском уговору…. Тражимо право на изјашњавање, баш онако како нам то чл. 15 Универзалне декларације о људским правима Уједињених народа даје и како то предвиђа чл. 5. предлога овог закона, тражимо да сваки Буњевац јасно зна да се од сада може слободно изјаснити као Буњевац, да се тиме изјашњава за припадника једне државотворне, конститутивне и аутохтоне нације у овој земљи, да је ово његова једина домовина, да ће свако у овој земљи па и ван ње овакво његово изјашњавање примити с поштовањем и уважавањем. Ако се он после тога не изјасни као Буњевац, ми ћемо и њега ипак поштовати, јер је одлуку донео сам за себе, а не неко други за њега.

Ако погледамо како је у „Службеном листу Аутономне Покрајине Војводине у Народној Републици Србији“ број 40. од 9. октобра 1946, а на основу одлуке Президијума Народне Скупштине Републике Србије од 27. септембра исте године, изгледао „Закон о административно-територијалној подели Аутономне Покрајине Војводине“, видећемо, опет је за неповеровати, ал’ идимо редом.

Члан 1. „Подручје Аутономне покрајине Војводине обухвата део територије Народне Републике Србије који се граничи:почев од реке Саве западно од места Сремска Рача, у правцу севера, границом Народне Републике Србије према Народној Републици Хрватској све до државне границе према Мађарској; одатле државном границом према Мађарској, па државном границом према Румунији до Дунава; затим матицом Дунава узводно до границе атара насеља Крњача, па границом атара насеља Крњача до Дунава остављајући ово насеље ван подручја Аутономне Покрајине Војводине, а одатле узводно матицом Дунава до границе града Земуна до реке Саве, остављајући град Земун са аеродромом ван подручја Аутономне Покрајине Војводине, а одатле матицом реке Саве узводно до полазне тачке“.

Члан 3. Градови: Нови Сад са Петроварадином, Сомбор, Сента, Сремска Митровица, Панчево са Војловицом, Петровград са Горњом Мужљом, Велика Кикинда, Вршац и град Суботица са Бајмоком…

Члан 4. Административни срезови на подручју Аутономне Покрајине Војводине су: Новосадски,

Жабаљски, Старобечејски, Бачкопаланачки, Сомборски, Кулски, Оџачки, Бачкотополски (са насељем Нови Жедник), Сенћански, Земунски, Старопазовачки, Румски, Сремскомитровачки, Шидски, Панчевачки, Алибунарски, Ковински, Вршачки (између осталих са насиљем Банатска Суботица –примедба И.П.), Севернопетровградски, Јужнопетровградски, Кнежевачки, Кикиндски и Јашатомићки.

Мислите ли можда да су и Президијум народне Скупштине, Народне Републике Србије и ови у Службеном листу Војводине, оманули заборављајући да је Суботица као трећи град (онда) по површини, после Београда и Загреба, грешком изостала са пописа срезова? Ако пажљивије прочитамо места која су наведена да спадају у поједине срезове, видећемо да Суботица није наведена ни као део каквог ближег, јел не дај Боже даљег среза, истина сетили су се  Банатске Суботице. Сетили су се, ето и  Новог Жедника, па га метнули у Бачкотополски срез, ал’ с друге стране пута од 5 метара ширине, Старог Жедника нема. Не можете веровати да то нисте знали, ал’ ипак, ако будете имали среће, да дођете до споменутог Службеног листа, уверићете се. У следеће две године ова грешка није исправљена.

И тако, претходни захтеви још увек стоје ни ту ни тамо, решење „славног“ ГНООВ-А, шире гледано, посредно је метнуто ван снаге формирањем Националног савета буњевачке националне мањине, али баш онако, да когод каже и у Службеном листу објави, ко је за то позитивно овлашћен – одлуком том, од дана тог, споменутог простачког малтретирања у здрав разум нема више, акт је метнут ван снаге, никад више га нико, у мултиетничкој и мултиконфесионалној Војводини, у држави Србији, не сме примењивати, јер следи санкција од…, још нико да узме у поступак, па да одахнемо душом. Макар да се споменута посредност укидања, гдегод акцептира на каквом државном месту, па да се бар на то позивамо. Кога срце искрено боли, што они који би морали већ по својој вокацији, следити круцијалну мисао бискупа Ивана Антуновића, да су Буњевци старији народ и од Срба и од Хрвата (Расправа), и који не желе скренути ни на једну другу, себи туђу страну, ти с правом очекују више одређености, а мање правне дисперзије ставова.

У Суботици, 05. децембар 2007.

Политиколог Звонко Стантић
***

Велики албански јунак Скендербег, Хрватска у десетом веку, хрватски краљ Томислав, Хрватска држава у Посавини…
Шта рећи, ово чак ни хрватски историчари нису ставили у своје уџбенике јер држе до себе и била би их срамота, али зато то уче деца у Србији.

Српски непријатељи нису Курти, Рама, Приштина, Загреб, Сарајево…
Српски непријатељи су у Београду, седе у Влади Србије и то у сред Председништва.

По Закону о уџбеницима, да би се исти нашао у школама морало је Министарство да донесе план уџбеника на основу предлога Завода за унапређивање образовања и васпитања.
Онда су „стручњаци” из Савета за стручно образовање пре штампања морали да прегледају целу књигу и да дају свој благослов.

Ни уџбеници у комунизму нису били сјајни, али су били далеко од овквих лажи и пропаганде.
Није проблем што је ово написано, папир трпи све, проблем је што је ово одобрено за штампање.
На овај уџбеник, одобрење и свој потпис морала је да стави лично бака у пензији, министар просвете Славица Ђукић Дејановић.

Србима школске уџбенике штампа усташа, дословно усташа, Анте Жужул.
Некад најбољи пријатељ Фрање Туђмана, данас највећи финансијер ХДЗ-а.

Жужул је власник београдског „БИГЗ школства” којег је купио за 400 000 евра.
У сарадњи са немачком издавачком кућом „Клет”, он држи монопол тржишта уџбеника у Србији.
Због тога су српски уџбеници историје ближи таблоидном новинарству него науци.

Све књиге се штампају у Хрватској, затим се допремају у Србију и за то се не плаћа порез, што додатно оштећује нашу привреду.
Целокупан промет и њихова годишња зарада на тржишту у Србији износи 30 милиона евра.

Клет мало вуче на клетву, а и Анте је повукао на свог имењака па су се тако за 15 година његовог рада у Србији, у његовим уџбеницима поред горе наведених, редовно појављивале и многе друге „грешке.”
Највише „грешке” које уче децу нетачним историјским чињеницама.

Тако се у целој књизи историје, Јасеновац помиње у само једној реченици, без јасног броја жртава или је он потпуно помешан са бројем убијених, Јеврејаἄ, Рома, Хрвата, па и Срба.
Ученици у Србији уче да су Београд, цела Шумадија и делови поморавља, некад били део Хрватске.

У тематском атласу за предмет Природа и друштво за 4. разред, објављен је наслов „Најстарија српска држава Рашка.”
На тој карти из IХ века, источно од Рашке је Бугарска, југоисточно Византија, која иначе никад није ни постојала у том смислу, као што није ни Хрватска која је приказана са свих осталих страна.

Анти се пре пар година провукла још једна „грешка.”
Тако је у уџбенику за Техничко образовање за 5. разред, српски полицајац приказан у хрватској униформи са све краватом са шаховницом и мапом Хрватске на рамену.

Само у таквим уџбеницима је могуће да се у IХ веку помиње држава настала на српској крви пре 30 година, да Албанац буде неко коме се чукундеда звао Бранило и био је челник у војсци Душана Силног, неко коме се прадеда звао Комнен, деда Павле, отац Јован, а мајка Војислава Бранковић, ћерка Гргура Бранковића, старијег брата Вука Бранковића.

Браћа су му носила имена Станиша, Костадин и Репош.
С тим да су Јован и Репош сахрањени у манастиру Хиландар.
Касније ће се успоставити још једно сродство ове породице са Бранковићима, када се Скендербегов син Иван оженио Иреном Бранковић, унуком деспота Ђурађа Бранковића по коме је Скендербег и добио име.

У граду Кроја на 30 км од Тиране, постоји црква Светог Николе, ту се налази скрипта Фурађа Кастриота Скендербега…
О њој је 2012. године први пут на једној албанској телевизији причао неки албански историчар, био је то Ардијан Кљоси.
Месец дана након ове изјаве Кљоси је одједном извршио „самоубиство.”

Након што су Албанци преплавили Швајцарску, том гомилом дивљих племена како их је он назвао, бавио се и швајцарски научник Оливер Шмит.
Он је написао да је Скендербег био Србин који се против Турака борио за обнављање очевине.
Гневни Албанци тад објављују његову адресу како би могли да га посете сви Албанци у Швајцарској.

Писали су многи странци али Катедра за српску историју и поред свих ових дешавања ћути као заливена.
Ћути иако Срби у Бугарској, Румунији, Мађарској, Македонији, Грчкој, као да никада нису ни постојали.
Хрватску да и не помињемо.

Скендербегу дигоше споменик у Тирани, Твртку у Сарајеву а Николи Тесли у Смиљану.
Мада, да се Тесла на Илиндан те 1941. године затекао у родном Смиљану код Госпића, не би му помогло ни да је 100 пута научник.
Био би 507 жртва и преклан као јагње, а данас су га чак ставили и на евро.

Оваква инстант историја је потребна сваком окупатору, зато српску историју приказују као низ пораза и пропуштених прилика.
Докле год наша деца буду учила да су нам се преци однекуд доселили у VII веку, нема нама напретка.

Српска техника се 1999. године скоро неоштећена повлачила са КиМ, што су запрепашћено гледали многи НАТО официри.
Тада је свет рекао:

„Ми са Србима више нећемо ратовати, од сада ћемо им школовати и васпитавати децу.”

Извор: https://t.me/s/srpska_sparta_info?after=15228

Она стара изрека, да сви причају о времену, а нико ништа не чини у вези с тим, није више тачна. Данас две државе имају могућност контроле времена у свету: Сједињене Државе и Русија. Остале грозничаво покушавају да их стигну.
Покушаји овладавања природним елементима, које је отпочео још Никола Тесла крајем деветнаестог века, заједно са преносом електричне енергије кроз простор, уродили су плодом и оно је остварено.
Последице су несагледиве. Временске прилике могу се употребити као благослов или као оружје.
Сви неопходни елементи су ту.
Године 1969, Биро за патенте одобрио је патент за „метод повећавања вероватноће падавина вештачким увођењем водене паре из мора у атмосферу“.
Године 1971, додељен је патент Електрокорпорацији Вестингхаус за систем озрачивања делова површине планете.
Исте године, патент је дат Националној научној фондацији, за метод мењања временских прилика.
Године 1978, Сједињене Државе су извршиле експеримент којим је изазван пљусак изнад шест округа у северном Висконсину. Олуја је створила ветрове брзине од двеста осамдесет километара на сат и направила штету од педесет милиона долара.
Године 1995, Биро за патенте САД издао је патент за систем мењања временских прилика посредством сателита.
Русија је, у међувремену, развила „елф“ систем — тридесет великих предајника који стварају блокинг-ситуацију високог притиска, који може да мења временске прилике широм света.
Елф таласи су створени почетком 1980-их година, када су отпочеле чудне временске промене, са неуобичајеним сушама, поплавама и олујама.
Време је најмоћнија сила коју познајемо. Онај ко контролише време, може да разбија светске економије изазивајући непрестане пљускове, сушом уништавајући усеве и разарајући непријатељске положаје.
Опасност од катастрофалног сукоба између Сједињених Држава и Русије постала је тако велика, да је 1977. године, под покровитељством УН, потписан уговор о некоришћењу средстава мењања временских прилика у непријатељске сврхе.
Сједињене Државе су, упркос уговору потписаном у УН, отпочеле поступак грађења комплекса за експерименте са временским приликама, названог ХАРП, у једном забаченом делу Аљаске.

Дух времена у актуелном ходу цивилизације руши све границе па и најизолованијих народа и држава. Идеал западноевропске цивилизације, са америчком позлатом, која је запалила свећу са оба краја, у климаксу и хаосу нестаје. А не тако давна либералистичко- мондијалистички њен талас саткао је своју скалу вредности: без Бога, без породице, без нације. Бога је заменио Златним телетом, Господа Уживањем, Свети Дух Бомбом-Ракетом. По тој скали вредности није важно којим путевима се долази до Новца, фанатично се хрли за Уживањем, а Бомбом-Ракетом отима све што има највећу материјалну вредност.

Етичке бране су разваљене па примитивизам, лаж, пљачкање и тровање народа, корупција, бандитизам, убиства и масовна истребљења људи и народа постали су наша реалност и нормалност. Званично све ово диктирају међународне корпорације, а спроводе краљеви, цареви, председници, владе и њихови министри (читај: извршни секретари!) држава, папе, патријарси и ајатоласи светских религија и њихови подизвођачи. Идеали су им да поседују милијарде новца, читава острва, фабрике, виле, приватне авионе, а њиховим подизвођачима да возе џипове.

Печат сваког народа је језик, кôд писмо, а верују етика. Срби (са ”нашим савезницима”) су свој печат (српски језик) раздробили на 4 политичка језика, кôд (српско ћирилично писмо) згњечили, а верују (светосавље) расточили.

Свети Сава је окупљао децу око себе и цркава својих и наших. Као прави чувар стада Божјег, као стари добри учитељ и истински духовник тепао је деци и учио их вери, језику и писму српском у цркви, а данашњи патријарси, владике, и већина свештеника брекћу и деци и родитељима у расејању: ”Нисмо ми ту да учимо децу језику и писму него веронауци!” Заједно са последњим срамотницима, властодршцима, пљачкашима народа називају српску децу и омладину ”страним плаћеницима”, ”усташама” и ”фашистима” само зато што мирно протестују против стања у друштву у коме лаж, корупција, безакоње, убиства, бела куга и исељавање из отаџбине галопирају.

Студенти и средњошколци и њихови учитељи, наставници и професори у Србији данас чине велика жртвовања: проводе дане и ноћи у својим школама и факултетима, на мирним протестима испред Председништва, Владе, Парламента, тужилаштава, судова, националне телевизије и таблоида тражећи да раде свој посао. Боре се против корупције и сијасет непочинстава корумпиране власти због које народ страда. Називају их ”руљом” и ”терористима” и газе их аутомобилима, ломе им вилице и лобање палицама и пендрецима. Губе читаву школску годину, јер им дипломе у Србији ништа не значе ако се не упишу у владајућу партију. А ако и добију посао у Србији, шефови ће им бити они који су купили или фалсификовали дипломе и којима је сва стручност у полтронисању режиму Вучић-Брнабић. Студенти су шест месеци, по зими, снегу и киши, пешачили или возили бицикле уздуж и попреко Србије и Европе ширећи љубав и тражећи слободу и правду да остану да раде у својој земљи, а не да одлазе у печалбу као што су деценијама радиле генерације и генерације грађана Србије, па се изједначио број њених грађана у расејању и у Србији.

Младост Србије подноси велику жртву и велику част заслужује. Народ то препознаје и масовно им се придружује. И расплакали су, и развеселили, и ослободили грађане Србије у свим градовима и селима кроз које су пролазили. Грађани су препознали да студенти доносе слободу, љубав и наду и масовно им прилазе, помажу и охрабрују. Зато се у Београду окупило пола милиона народа 15. марта на најбројнијим демонстрацијама у историји Србије. Претећи им све време протеста председник је овога пута на студенте и народ испалио неку врсту ваздушног топа, желећи да изазове страх, панику и стампедо, али су и то студенти и народ стојички поднели. Највећа иронија корумпираног режима била је да, уместо да казни оне који су то урадили, председник и тужилаштво су запретили кривичним пријавама онима који су тражили лекарску помоћ због повреда од ваздушног удара тог недозвољеног електронског оружја. Нема погрдне речи којом их представници режима и њихови слугански медији нису назвали. Последњим режимским срамотницима придружио се и патријарх српски и његове однарођене владике (нарочито крушевачки и бачки!).

Придружио им се и весели патријарх српски и његов шаптач, епископ бачки, у курирској служби председника А. В. да скокну до Москве и клевећу српску младост пред председником и патријархом Русије да води ”обојену револуцију”. Насупрот њима, прваци из народа су студенте Србије предложили за Нобелову награду, а пет часних владика митрополита и архиепископа српских подржали су студенте (црногорско-приморски, жички, захумско-херцеговачки, архиепископ западноамерички и источноамерички!).

За све то време, од мартовског полумилионског протеста у Београду, председник Србије се оградио прастарим, поквареним тракторима и гвозденим оградама око Председништва и цео Пионирски парк прекрио турским белим чадорима, препуним батинаша, робијаша, разбојника, паравојника и покојег ”ђација” (”студент који хоће да учи”). Неки су шатори препуни и оружја. Очекивати је да се тамо пресели ускоро и патријарх пошто је изабрао страну, а нема простора да постави турске чадоре, тракторе и двоструке ограде око Патријаршије.

Недавно сам упутио кратко писмо грађанима Србије и других отетих и отуђених српских земаља, како се чуду начудити не могу, да су успели председник Србије и патријарх српски да српски народ изгуби поверење и у две српске институције у које је народ вековима веровао: Српска православна црква и Војска Србије. До мог чуђења и стања у Србији довео је материјалистички идеал којим живе и председник Србије и патријарх Српске православне цркве и извршни секретари у њиховим комитетима из којих они сагласно и коруптивно диригују и владају. И Држава и Црква личе ми на ауторитарне партије којима они владају.

Поменуто моје кратко писмо које је објавио портал ЧОВЕК ОД РЕЧИ 22. марта 2025. коментарисао је 24. марта професор Иван Д. Куљанчић. Ево тог коментара:

„ Драги господине Радомире,
Одлично сте то срочили, као да је из моје главе изашло!
Свака част, све што сте написали потпуно подржавам, поготову ово за лицемерног и режимског патријарха Профитирија.
Знам га већ 35 година, још када је долазио на Огледно добро Пољопривредног факултета у Новом Саду у Сремским Карловцима. Куповао је вино и ракију од нас, па онда препаковао у манастиру Ковиљ и продавао као манастирско!
Тамо је данас устројио дестилерију, која прерађује 1.000 тона воћа годишње, те производи стотине хиљада литара ракије!!!
Да ли је то посао цркве и монаштва, да подржава алкохолизам, или да се бори против њега!?
Поред дестилерије имају и пивару, замислите, нечувено!!!
Када сам се скоро вратио из посете манастиру, данима нисам могао да дођем себи!
С вером у Бога, поздрављам Вас,

Проф. др Иван Д. Куљанчић
Пољопривредни Факултет Нови Сад
Департман за воћарство, виноградарство,
хортикултуру и пејзажну архитектуру“

После овог коментара проф. Куљанчића више се не чудим што се наречени индустијалац алкохола из Ковиља, у чину патријарха, проводио у Лас Вегасу, са Жељком Митровићем, што је био члан РЕМА под којим је бокорио шљам и неукус у електронским медијима и што је у чину курира, са својим гуруом, оговарао српске студенте на канабету председника моћне туђе земље. Ишао је за својим материјалистичким идеалом, иако је учио заповести апостола и јеванђелисте Матеја: НЕ ИДИТЕ ЗА ЗЛАТНИМ РУНОМ – НЕ ВУЦИТЕ У ТУЂЕМ ЈАРМУ!

Пре три дана, 27. априла 2025. године, обележен је “Дан сећања на жртве злочина геноцида почињеног у Независној Држави Хрватској – у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.

Александар Вучић, председник Републике Србије, подсетио је да је Јасеновац “функционисао” и првих мајских дана последње ратне године јер се партизанске јединице нису “удостојиле” да се упусте у његово заузимање и ослобађање његових преосталих заточеника, али се није сетио да каже како је тај логор све до тада био под “високом” заштитом врховног партизанског команданта Јосипа броЗЛА, у свету “признатог” за једног од десет највећих зло чинаца 20. века.

Милорад Додик, председник Репубике Србске, био је нешто “информативнији” јер се помињући само “босанске” Србе и Србе из Србије – “осталих” нема, нарочито Крајишника, они као да су непостојећа врста – похвалио да је био у Јерусалиму, да је тамо посетио јеврејски меморијални центар Јад Вашем који пише да је у Јасеновцу страдало 500.000 Срба, те да је “то записано за сва времена”. Прихватио је ту цифру и не помишљајући да се бави другоратном шестмилионском јеврејском жртвом у коју је, с обзиром на сродство “по женске линије”, могло бити урачунато било чије познато име, али се зато сажалио над злом судбином које стотине или неке ситне хиљаде савремених Израелаца страдалих док су убијали можда и стотину хиљада Палестинаца, највећим делом деце, жена, болесних и старих. Да се овде не бавимо ововременом двомесечном блокадом којом је Израел онемогућио дотурање хуманитарне помоћи већ изгладнелим Палестинцима у Гази.

Цифру од 500.000 Срба “монструозно убијених” у Јасеновцу, у лету је прихватила телевизија “Информер” јер, побогу, установио ју је један Председник, чиме се успоставља нова лицитациона “трка”.

Кажем тако јер све док се не открије стварни обим хрватских геноцидних радњи у Јасеновцу, на разним странама сретаћемо се са најразличитијим бројевима којима се исказују јасеновачке жртве:

а. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, 1946. године известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

б. Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

в. Израелски Јад-Вашем 700.000;

г. Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

д. Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (МКИЈ), у којој је са подручја некадашње Југославије деловао, као њен председник, само др Србољуб Живановић (1933-2024), сматра да је у Јасеновцу страдало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без обзира на податак који нам он сам саопштава интервјуом за београдску Политику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

ђ. Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, у непотписаном тексту (мада су, по правилу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се ослања на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

е. Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића (1931) каже да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. XI 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500-600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700.000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”;

ж.. Исти тај енциклопедијски текст казује и да “тачан број жртава још није утврђен, јер су документи углавном уништени. Картотека логораша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и докумената установити број убијених, јер су усташе често ликвидирале масовно придошле логораше и не уводећи их у картотеку и документе логора. То се посебно односи на масовна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Козаре”.

з. Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитирајући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.

Потрага за истином о хрватским злочинима над србским народом и у Јасеновцу и другде, онемогућена је и самом броЗЛОвом изјавом с почетка новембра 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”. Само то било је комунистима довољно да врло брзо “заташкају” Јасеновац, да га сруше, поравнају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, коначно, послужило Стеви Крајачићу, једином човеку од броЗЛОовог неограниченог поверења и његовом изасланику на послератном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, констатује “да су Хрвати тамо ипак побили премало Срба”.

Без обзира на све довде изложено, Србољуб Живановић могао је на једном састанку у Њујорку саопштити “да смо дошли до имена 1.371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у Независној Држави Хрватској (НДХ). Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда”.

Живановић даље истиче да је хрватска власт његовог времена заступала став “да је злочин почињен само ако је позната жртва, односно починилац злочина” а да он непрекидно поставља питање “како ћемо утврдити имена оних жртава које су, на пример, изгореле у Пећилијевим пећима у Јасеновцу, или које су у казанима куване, а од њихове људске масти добијан сапун. Држао сам тај сапун, помешан с песком, у руци, у Смедереву, где су га Немци делили преко Црвеног крста. Не знамо ни имена жртава које су као острва лешева која су пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове две реке. Сахрањивани су на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се налази поред Куле Небојше у Београду. Сматра се да је у њој сахрањено око 2.000 лешева. После ослобођења Београда два камиона тих лешева су, по нечијем наређењу, одвезена за Јасеновац, а онда се одустало од тога, пошто их је било много. Сада више нико и не зна да је ту масовна гробница. Много лешева било је и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила”. Али шта му је то све вредело кад су у међувремену стасали мајстори који “под реп кољу”.

Најпре др Вељко Ђурић Мишина (1953) као “историјски” шеф у Музеју жртава геноцида у Београду, који је, у складу са сопственим “открићем” да некакви тамо немачки “специјалци” – Глез фон Хорстенау (1882-1946), од 1941. до 1944. године немачки опу-номоћени генерал код усташке Хрватске, и Херман Нојбахер (1893-1960), специјални немачки изасланик за Балкан – појма немају, присвојио сва овлашћења да медитује о “срећној” Хрватској и њеном “срећном народу” који увек зна шта жели. Ово последње чак и кад се 1903. пожели да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све хрватско да буде римокатоличко, што укључује и србско страдално “уживање” у Независној Држави Хрватској (1941-1945). Па се, тако, 6. јуна 2021. године од Мишине могло сазнати да је Хорстенау “прескочио неколико чињеница битних за разумевање контекста”, а да су Нојбахерови “елаборати писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе”. Ту “нерелевантност” и “непроверљивост”, али не бавећи се “секундарношћу” и “индиректношћу”, др Ђурић пошире је “дал елаборират” неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав исто(не)мислећи Н1, када је “високоумно открио” да се, без обзира на “процене од 30.000 до 1.400.000” страдалника и бројка “од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у школама… није утемељена ни на каквим научним доказима”, те да се “на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до цифре од 98.000 до 208.000 жртава”. Без обзира на то, он ће “признати” да то није коначан податак, већ слободна процена сведока”.

У “геноцидном” Музеју наслеђујући Мишину и од Добрице Ћосића позајмљујући мисао да “ми лажемо да бисмо обманули себе… лажемо маштовито, стваралачки и инвентивно”, сам је Дејан Ристић (1972) представио себе – ко је, шта је и против кога дејствује као “стручњак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем” – изјавом од 24. јула 2022. године да Јасеновац треба да буде “место помирења Срба и Хрвата и да је нужно да се дође до заједничке спознаје зашто се догодио и које је све трагичне последице оставио, да би могли да живе као добри суседи или у оквиру ширих интеграција. Данашње генерације немају одговорност за зло које се догодило од 1941. до 1945. године, али и те како могу бити одговорне за извртање чињеница, негирања злочина или њихово минимизирање” .

У доколичком покушају да се позабави историјом, Ристић ће 18. августа 2021. године поручити “некима” да се ни за живу главу не упуштају у преправљање “историје и истине о холокаусту и истини о догађајима у злогласном усташком логору  у Другом светском рату”, јер се у Музејевим “базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту”.

Истина, то је нешто више од цифре којом се поштапао Фрањо Туђман (1922-1999), најновији “Отац Домовине”, али Дејану Ристићу врло је стало да се од ње премного не одмакне.

Баш тако, јер се ваљда само у Земљи Србији може десити да један редовни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, др Никола Самарџић по имену, на “твитеру” “лајкује” објаву којом је некакав анонимус представљен цифром “666” – са жигом звери – изнеписменио да је “Србија у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили Спц, измислили светог саву и остале глупости, направили ршум у Цг и Косову”, због чега је “Јасеновац одговор на њихову владавину, нема већих злотвора”…

Брину ли такви злотвори о србској прошлости, о србском националном бићу и његовој духовности, не треба се чудити што бројна младеж у Србији већ данас не зна шта је то Јасеновац, а ако и зна – “зна” да је током Другог светског рата у њему било одмаралиште за Србе и да су они, Срби, тај рат преживели захваљујући баш томе одмаралишту, у једној заветрини много удаљеној од ратних страхота.

Само због таквога “знања”, пре двадесетак дана ваљало је унезверитетима у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду и њиховим разним ко-лекторима, ректорима, деканима, профаним провизоријима, родноравноправним провизијама и којекаквим другим наставцима највише неуке, послати краћу поруку:

Уместо да се бавите најплеменитим од свих послова – образовањем и васпитавањем србске младежи – ви сте се упустили у најпростачкију издају србских националних интереса, за рачун неког тамо јаловог Запада, данас фашикратског, који се, по “инструкцијама ватиканским, већ више од дванаест векова упорно труди да Србе (и Русе, србско племе од искона), почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, творце људске цивилизације, најпростачкијим геноцидним радњама уништи из корена и србска цивилизацијска достигнућа припише себи.

Ако су вам, ко зна због чега, сазнања о збивањима током поменутих дванаест векова била недоступна, имате довољно година да бисте, у оном “више од дванаест” (августа 1992), могли чути како је римски папа, Пољак Војтила, позвао чланице Западноевропске уније и Северноатлантског војног пакта да поведу крсташки рат против Срба.

Данас, не могући да сам оствари оно што је вековима осмишљавао и покушавао, поменути фашикратски Запад упрегао је вас да, као служинчад, поверене вам невине и наивне васпитанике “упослите” да коначно, за њих, обаве замишљени прљав посао.

Није лоше подсетити вас да свету није непозната и “памет” онога јеврејског рабина Шнерсона који је поодавно формулисао обавезу да се уништи “словенска стока”, за почетак православни свет, а потом и они “остали”.

Међу њима и они који су издали своје, јер, такви какви су, и ви уз њих, били би од штете и “победницима”.

***

На крају, да неко не би приговорио како је ово прича само о Србима, ваља знати да су хрватске жртве “осталих народа и народности”, посебно циганске, за Хрвате биле “колатерална штета”, а доцније претварање Цигана у Роме изведено је са циљем да се за живота ове генерације избрише назив Циганин, не би ли се кроз две или три генерације сви Цигани саживели с управо натуреним називом. Тада би постало потпуно неинтересантно свако подсећање на циганске жртве у Јасеновцу, рецимо, и на геноцид над Циганима у истој тој усташкој Хрватској. Југословенски предлог Светском циганском конгресу да се прихвати промена, прошао је и то је, несумњиво, велика подвала и савременим и будућим Циганима.

Мимо тога, ваља знати да назив “Циганин” ни по чему није увредљив, он казује и о циганском доприносу европској култури и цивилизацији, али не у музици, песми и игри – како се обично мисли – већ у металургији. Наиме, Цигани су у Европу дошли уз турску војску, као занатлије, оружари. Ту су се, нерасположени за ратовање и у условима турске “војне пасивности”, односно ненапредовањем према Западу, одмицали од војске, забатаљивали постепено своја металска занимања и окретали се музици. Не само да Цигани нису допринели развоју србске и маџарске музике, на пример, како се обично мисли, већ су те две националне музике и искварили. А да су у металству оставили трага, казује и чињеница да су у Црној Гори, доскора, они који су се бавили обрадом метала (ковачи, бравари, и слично), називани циганима. Било је небитно да ли се радило о Циганима или домаћем живљу.

А пре подоста година, један свештеник, тада парох у новосадском насељу Шангај, испричао је да је после обављеног крштења у једној циганској кући, сео за сто и уписујући податке за књигу крштених, као националност нагласио “Ром”.

Запрепашћен оним што је чуо, деда тек крштеног детета зинуо у попа: “Шта причаш, попе, Роми су цигански комунисти, ми смо Цигани”.